Konačno grob za pobunjenike protiv Hitlera

U Berlinu su sahranjeni posmrtni ostaci oko 300 osoba koje je Hitlerov režim usmrtio zbog pobune. „Ostaci“ su zapravo preparati koje je koristio jedan anatom. Ali sada bar pobunjenici na neki način imaju počivalište.

Sada ima mesto gde će žaliti za svojom majkom. Saskija fon Brokdorf ima 81 godinu. Njena majka Erike ubijena je 13. maja 1943. godine u berlinskoj četvrti Plecenzee gde se nalazilo gubilište na kojem su nacisti vešali svoje žrtve. Ništa nije ostalo od nje, ni grob, niti bilo kakav trag.

Hitlerova Nemačka je sistematski sprečavala pogrebe i nastanak obeleženih grobova da ne bi postali mesto okupljanja i eventualne pobune. Tako je pepeo brojnih obešenih pobunjenika nestao na berlinskim grobljima.

Vrlo nemačka priča

Bilo je to tako sve do ovog ponedeljka. Na 76. godišnjicu pogubljenja Erike fon Brokdorf njeni posmrtni ostaci su pokopani na groblju u Berlinu. Reč je o priči o stravičnom radu jednog medicinara, žalosti i sećanju na hrabre ljude. Reč je o jednoj veoma nemačkoj priči.

Saskija fon Brokdorf, ćerka otporašice Erike fon Brokdorf

Pre tri godine su se u okviru ostavštine anatoma Hermana Stivea (1886-1952) pojavili mikroskopski preparati oko 300 žrtava vešanja, najvećim delom žena. Vrlo mali ostaci. „Veoma mali delovi organa, veličine stotog dela milimetra“, kaže profesor medicine Andreas VInkelman, koji je radio na ovom pronalasku.

Istorija | 22.11.2018

Stive, koji je od 1935. godine bio direktor Odeljenja za anatomiju u berlinskoj bolnici Šarite, imao je dogovor sa nacistima – dobijao je još uvek tople leševe obešenih da bi na njima vršio istraživanja. Njegovo specijalno područje istraživanja bio je razvoj mesečnog ciklusa kod žena. Nakon toga je organizovao spaljivanje leševa i uklanjanje pepela.

Svaka tri minuta smrtna kazna

Stive je bio šraf nacionalsocijalističkog sistema, kaže Johanes Tuhel, direktor Memorijalnog centra nemačkog otpora. On opisuje posebno oštar Hitlerov obračun sa pobunjenicima „Crvene kapele“. Najviši vojni sud u nacističkoj Nemačkoj je osudio Eriku fon Brokdorf, mladu majku, na deset godina zatvora. Ipak Hitler je želeo smrtnu kaznu. Pravosuđe je ispunilo njegov zahtev i promenilo presudu.

Uveče 13. maja između 19 i 19:36, u trominutnom taktu, izvršeno je 13 smrtnih kazni. Oko 20 sati leševi su stigli kod Stivea. Karl Max Ajnhojpl, aktuelni predsednik Uprave Univerzitetske klinike Šarite, kaže da je Stive bio počinilac u dvostrukom smislu: „Jer je pokušao da vrši istraživanja na ovim ljudima i jer je u najvećoj meri sprovodio uklanjanje tih obešenih osoba.“

„Mi u Šariteu ćemo čuvati sećanje na ove žrtve“, obećava on.

U maloj kapeli na groblju na istoku Berlina evangelistička pastorkinja Marion Gajdel, katolički sveštenik Luc Nek i rabin Andreas Nahama služe ceremoniju. Čitaju tekstove iz Svetog pisma. Jedan psalm na nemačkom i hebrejskom. Nahama govori dok drži ruku na svetloj drvenoj urni. Izgovara molitvu za mrtve.

Iz crkve se ide na groblje. Urne u rukama jednog od zaposlenih na groblju, verski službenici, neki od porodica žrtava, novinari. Svi su ganuti.

Povezani sadržaji

„Srećna sam što ovo mesto postoji“

Groblje, dobar kilometar udaljeno od zgrade Rajhstaga, je posebno groblje u srcu Berlina. Od 19. stoleća poslednje počivalište ovde nalaze posebno važni stanovnici grada. Pozorišni radnici, književnici, kompozitori, filmski radnici, arhitekte, revolucionari, kao i veliki mislioci DDR-a. Od 2006. godine ovde je grob bivšeg predsednika Johanesa Raua.

Nekoliko metara dalje jedan veliki krst i kamena kocka podsećaju na borce otpora koji su ubijeni u nacionalsocijalizmu. Neki od umešanih u propali pokušaj atentata na Hitlera 20. jula 1944. godine su ovde već pokopani. U slučaju drugih, poput Ditriha Bonhofera i Hansa fon Dohanjija, koji su ubijeni u koncentracionom logoru, može se pronaći barem ime iako više nema posmrtnih ostataka.

Konačno sahrana

Pogrebna povorka se zaustavlja preko puta krsta, urna biva spuštena u grob. Verski službenici pozivaju na zajedničku molitvu „Oče naš“. Rabin govori molitvu. Pada po neka kap kiše. Brojne kamere su uključene. A onda članovi porodice i gosti prilaze grobu, bacaju grumenje zemlje u mali grob koji će kasnije biti zatvoren granitnom pločom.

Saskija fon Brockdorf kaže: „Morate razumeti, nekakvi delovi ćelija, kako to kažu anatomi, nisu moja majka. Moja majka je nešto sasvim drugo.“ Bori se da nađe reči: „Srećna sam ipak što ovo mesto postoji. Jer sam inače stalno išla do Plecenzea, koji je jedno strašno mesto.“ Tamo je obešeno više od 2.800 ljudi. Inače je smrtna presuda koju je protiv njene majke doneo nacistički režim sudski ukinuta tek 2009. godine.

Saskija fon Brokdorf kaže da je njen zadatak danas svedočenje. Ona često sreće mlade ljude. Kaže da u berlinskom kvartu Friedenau jedna ploča podseća na njenu majku, kao i da se od pre nekoliko godina trg ispred železničke stanice Zidkrojc zove „Erika Grafin fon Brokdorf“. No ovde je lepo, na groblju, kaže. Njena majka sada ima počivalište, a ona mesto gde će dolaziti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Povezani sadržaji

Pratite nas