Konferencija trikovima spasena od fijaska!

Pre dve godine, tok konferencije o klimi na Baliju bio je vrlo dramatičan, da bi se na kraju delegati dogovorili o toku priprema za novi svetski sporazum o klimi koji je trebalo da bude usvojen na konferenciji u Kopenhagenu, u decembru 2009. godine. Toliko o planu.

Međutim, mesecima pre sastanka u glavnom gradu Danske bilo je jasno da nikakvog sporazuma neće biti. Kako bi se obezbedio bar nekakav rezultat, sve više predsednika država i vlada najavljivalo je dolazak u Kopenhagen. Tako se konferencija Ujedinjenih nacija o klimi pretvorila u svetski sastanak na vrhu, gigantsko zasedanje kome je povremeno pretila opasnost da se uguši u haosu. Ako se meri prema postignutim rezultatima, zaključak glasi: nije bilo razloga da se putuje u Kopenhagen.

Dva stepena kao cilj

Bila je to čudnovata konferencija. Doslovno svi su bili saglasni da se mora nešto preduzeti kako bi se zaustavila promena klime. Stalno je pominjano da se ne sme dozvoliti da temperatura tokom sledećih decenija poraste više od dva stepena ukoliko čovečanstvo želi da održi kakvu-takvu kontrolu nad posledicama promene klime.

Teškoće su počinjale kada je trebalo postići konkretan dogovor o tome kako ostvariti taj cilj. Kinezi nisu želeli nikakve kontrolore u zemlji, Evropljani nisu hteli da se obavežu na dodatno smanjivanje emisije ugljendioksida, Amerikanci su izbegavali da daju bilo kakva dalekosežna obećanja. Afrikanci su hteli više novca, ali nisu mogli da obećaju transparentnost, to jest, kontrolu trošenja tog novca.

Na kraju je zapretila totalna blokada.

Kako ne bi otišli kućama baš sasvim praznih ruku učesnici konferencije dogovorili su se o neobavezujućem dokumentu. Ipak, i to je bilo dovoljno da predsednik Barak Obama dogovor oceni kao „izuzetan“. Pri tom su tri stranice dokumenta izuzetno prazne, a od bilo kakvih obaveza nema ni traga. Na kraju, samo trikovima, konferencija je spasena od totalnog neuspeha.

Produbljen jaz

Ishod konferencije u Kopenhagenu samo će produbiti jaz između bogatih i siromašnih zemalja. Konferencije, kao što je bila ova, za zemlje u razvoju jedinstvena su prilika da svetu ukažu na svoje probleme. U glavnom gradu Danske učinile su to krajnje ubedljivo. U Centru Bela, gde je konferencija održana, nije bilo reči samo o klimi, nego su u pitanju bile i buduća raspodela moći u svetu, bezbednost i stabilnost. Na 70 hiljada kvadratnih metara kongresnog centra mogli su se, kao u žiži, videti svi problemi sveta.

Za američkog predsednika Baraka Obamu Kopenhagen je definitivno pogrešna adresa – pre nekoliko nedelja tu je doživeo neuspeh zalažući se za Čikago kao domaćina Olimpijskih igara. Sada je doputovao kao nosilac nade u spasavanje klime i ponovo pretrpeo neuspeh. Njegov govor je bio dobar, ali drugi – kao na primer brazilski predsednik Lula – su bili bolji. Obamino angažovanje je bilo dobro, ali ne dovoljno dobro. Od liderstva se nije mnogo videlo.

Šta dalje ?

Kakva će ubuduće biti politika kada je o sprečavanju promene klime reč? Posle Kopenhagena izgubljen je dobar deo poverenja koje je mukotrpno izgrađeno između industrijskih i zemalja u razvoju. Ostaje još jedna jedina šansa: razvijeni, koji su i najveći „proizvođači“ gasova koji stvaraju efekat staklene bašte, moraju stati na čelo pokreta za zaštitu klime ne postavljajući pri tom ostalima stalno nove uslove.

Oni ne mogu stalno pričati o podeli tereta, nego svoj deo moraju preuzeti i u praksi. U Kopenhagenu je propuštena ogromna prilika – svetska zajednica mogla je da pokaže da je sposobna za akciju. Mogao je to biti primer i za mnoge druge probleme koji ostaju da se reše – na primer, siromaštvo.

Tokom protekle dve decenije, u politici klime napredovalo se samo milimetar po milimetar. Kopenhagen je ceo proces unazadio za ceo metar. Proces započet na konferenciji u Kjotu 1997. godine još nije mrtav, ali uspeh postignut tada – ako je suditi prema toku zasedanja u Kopenhagenu - tokom sledećih godina nije moguć. Ta nada je u glavnom gradu Danske sahranjena.

Autor: Henrik Beme

Odg. urednica: Sanja Blagojević