Korupcija na sve strane – i u Nemačkoj

Svetski indeks korupcije koji je danas objavio Amnesti internešnal ne temelji se na konkretnim statistikama nego na osećaju građana kolika je korupcija u njihovoj zemlji (kompletnu listu možete preuzeti ispod teksta u obliku pdf dokumenta). Za razliku od toga, izveštaji Saveznog kriminalnog ureda u Nemačkoj imaju tačne brojke i objavljuju se doduše sa zakašnjenjem. Poslednji je za 2011. godinu i zvuči užasno – otkriveno je 46.795 slučajeva davanja i primanja mita, gotovo pet puta više nego pre četiri godine.

Da li to Nemci počinju da podmićuju na sve strane? Pa ne baš, kažu stručnjaci. Kristijan Foskiler i Franc-Jozef Mojter su policijski istražitelji u Severnoj-Rajni Vestfaliji, saveznoj pokrajini sa najviše slučajeva korupcije. Tvrde da se otkriva sve više slučajeva jer su kontrole sve oštrije. Više ljudi se bavi problematikom, metode istrage su poboljšane, poreski kontrolori i policija su jače povezani, a postoji i evropska mreža istražitelja.

Prodaju se za lap-top

Osnova korupcije često je poverenje. Za razliku od Srbije, gde se podmićuje saobraćajni policajac kojeg vidite prvi put u životu, u Nemačkoj se primalac i davalac mita najčešće dobro poznaju. Onaj koji prima mito uglavnom je visoki službenik koji donosi važne odluke, zaključili su istraživači. Zato sve više gradova i opština menja visoke činovnike u kratkim vremenskim razmacima. Korumpirani službenik rizikuje da ostane bez posla i penzije, ako bude uhvaćen.

Ipak, manje korupcije se beleži u javnim službama (35 odsto) nego u slobodnoj privredi (56 odsto), još se podmićuje u pravnom sistemu (osam odsto) i politici (jedan odsto). Prema procenama zvaničnika, prošle godine je korupcija nanela štetu privredi od 276 miliona evra. Iznosi kojima se podmićuje u javnim službama nisu basnoslovni: „Nikada mi neće biti jasno zašto se neki visoki funkcioner prodaje za jedan lap-top ili par hiljada evra“, priča Franc-Jozef Mojter.

Sa druge strane, u industriji se podmićuje i sa čitavih milion evra koji završavaju na računima na brzinu otvorenih firmi u inostranstvu. „Nije odlučujuća visina mita. Posebno u industriji nedostaje osećaj da se korupcijom postiže nešto nepravedno“, priča Kristijan Foskiler. Uvek se mogu čuti opravdanja da mito služi samo da se biznis održi, da se preživi na tržištu. Posebno su pogođene građevinska branša i farmaceutska industrija, a baš u te dve grane se malo insajdera javlja policiji sa informacijama.

Šta je dospelo u štampu

Iako je od 1990. porasla svest da korupcija baš i nije lep način da se dođe do poslovnih povlastica, štampa je s vremena na vreme bila puna šokantnih primera. Gradnja jednog postrojenja za spaljivanje otpada u Kelnu obezbeđena je velikim donacijama političkim partijama, koje su ove u izveštajima zatajile. Jedan proizvođač stentova i bajpaseve je širom Nemačke podmazivao lekare da preporučuju njegovu tehniku pacijentima. Folksvagen je umirivao radnički savet skupim putovanjima i prostitutkama. Simens i Dajmler su delili milijarde širom sveta kako bi obezbedili poslove. Za to su kažnjeni sa 800 miliona dolara, ali im se i to, finansijski gledano, isplatilo.

Skoro svi svetski koncerni danas imaju posebna odeljenja koja se bave korupcijom u sopstvenim redovima ili za te svrhe angažuju privredne detektive. „Ima istraživanja koja pokazuju da korumpirani preduzetnici kratkoročno profitiraju, ali da dugoročno imaju posledice, ako se korupcija otkrije“, priča Foskiler. Uprkos tome je korupcija svepristuna. Alarmantne brojke sa početka teksta tek su otkriveni slučajevi – istražitelji procenjuju da 95 odsto korupcije ostaje neotkriveno.

Autori: Volfgang Dik / Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković