Kosovo: Umetnost (ne)zna za granice

Umetnički direktor Narodnog pozorišta u Prištini Jeton Neziraj tvrdi da u toj instituciji nema zaposlenih Srba, niti u administraciji niti što se glumaca i ostalih tehničkih lica tiče. Po njemu, problem je praktične prirode jer je veoma teško naći profesionalne glumce iako on lično ima saradnju sa pojedinim kulturnim poslenicima iz srpske zajednice.

„Lično sarađujem i radio sam puno sa Zoranom Ristićem. On je pre desetak dana bio ovde kod mene, pili smo kafu i razgovarali o daljoj saradnji.“

Teatar „Geto“ iz Čaglavice

Zoran Ristić je profesionalni režiser. Pre rata radio je na TV Priština i srpskoj drami, a već nekoliko godina vodi teatar „Geto“ sa sedištem u obližnjoj Čaglavici. To je, osim amaterskog u gnjilanskom kraju, jedino srpsko pozorište južno od Ibra. Nastupali su širom Kosova u srpskim sredinama, ali i na više festivala u Srbiji.

„Tetar ’Geto’ je ad-hok institucija i ad-hok grupa talentovane dece sa prostora centralnog Kosova. Ideja za rad pala nam je sasvim slučajno da bi se na neki način sklonili iz dnevno-političkih događaja koji nas pritiskaju. Deca su se okupila sa tom idejom da napravimo nešto što će nas okupirati, nešto što će nas okupiti i nešto što će nas vezati da radimo nešto što je kreativno. Nešto što je umetnički okrenuto ka nekakvom psihofizičkom i kreativnom razvoju dece. Imamo oko 20-oro dece iz različitih sredina - uglavnom srednjoškolaca . Naš osnovni kulturno-politički sadržaj je, da kažem, pre svega pravljenje pozorišnih predstava za decu i omladinu.“

Ristić navodi konkretnu saradnju sa direktorom Nezirajem koja je započela 2005. godine.

„Spojila nas je ideja kako da napravimo pozorišnu predstavu o nestalim i kidnapovanima osobama. Kada je u pitanju kidnapovana ili nestala osoba, bol je ista. Da li je nestao Albanac, Srbin ili neko drugi iz redova bilo koje vere, nacije ili jezika, bol je kod svih ljudi ista. Razmišljali smo kako da pomognemo tim ljudima čiji su bližnji nestali. Došli smo na ideju da napravimo pozorišnu predstavu i da sa tom predstavom gostujemo po tim mestima gde je najviše bilo tih otmica. Napravili smo predstavu koja se zove ’Najduža zima’. Igrana je i na srpskom i na albanskom jeziku, a, kao krajnji proizvod te predstave, izdata je i knjiga na albanskom, srpskom i engleskom jeziku. Predstavu je i sa albanske i sa srpske strane režirao Džonatan Edvig, režiser iz Londona. Albanska grupa je predstavu davala po albanskim, a srpska po srpskim sredinama.”

Ristić dodaje da im je Neziraj pomogao i u još nekoliko navrata:

„Jeton nam je pomogao da stupimo u kontakt sa institutom „Ulof Palme“ u švedskom glavnom gradu Stokholmu i da od njih dobijemo mali grant da bi mi kao pozorište, tada u povoju, napravili jednu dečju predstavu. To je bila naša prva predstava – ’Lepotica i zver’ koja je čak nagrađena na Festivalu dečijih pozorišta u Beogradu. Ona se davala širom Kosova i Srbije. Sa tom predstavom gostovali smo i u Požarevcu gde smo dobili dve značajnije nagrade – ’Šešir i štap’, čak i ’Povelju Milivoja Živanovića’ kao nova snaga u pozorištu.“

Članovi teatra „Geto“ sarađivali su nakon toga i sa „Priština filmom“, a onda i sa nevladinom organizacijom „Art polis“ iz glavnog grada Kosova gde im je rediteljka Zana Hodža Krasnići pomogla da organizuju neke predstave za decu.

Prvo mora da postoji politička volja

Neziraj je spreman da u okviru Nacionalnog pozorišta u Prištini ponovo proradi „Srpska drama“, koja je tu radila do juna 1999. godine.

„Mislim da smo spremni za to, posebno što sam ja ovde i želim to da guram. Drama treba da postoji kao što je bilo ranije, ali kada će do toga doći ne zavisi od nas. Za to treba da postoji neka politička volja. Da osnivaš ’Srpsku dramu’ trebaju i finansije i ljudi . Mislim da su veliki problem profesionalci koji više nisu ovde na Kosovu.“

Za ovakvu situaciju on krivi i albansku i srpsku stranu koje su podlegle politici.

„Kosovska strana, možda može da bude prva i napravi početni korak, ali ne verujem da će odmah to prihvatiti srpska strana.“

Oba sagovornika ističu loše uslove rada ionako malog broja srpskih glumaca, uglavnom amatera. Oni rade po školama ili nekim od domova kulture, bez elementarnih uslova. Ristić, nekada član „Srpske drame“ ne zna puno o njoj danas. Ona je već 11 godina, iz Prištine izmeštena u Kosovsku Mitrovicu.

„Koliko znam oni ponekad naprave neku predstavu i, nakon premijere i dve do tri reprize, oni završe, da kažem, taj kreativni razvoj.“

Članovima teatra „Geto“ skoro niko ništa ne pomaže iako su oni spremni da, kako kaže Ristić, razgovaraju i sa crnim đavolom sa ciljem boljih dana teatra.

„Kad je kultura u pitanju - srpska kultura, ono čime se ja bavim jeste da kontaktiram sve ljude dobre volje, da li su to stranci ili kosovska vlada. Ja hoću da svako ko ima dobru volju uloži u nešto što se zove kultura i nešto što se zove difuzija kulture. Želim da pomognem.”

Autor: Refki Alija, Priština

Odgovorni urednik: Ivan Đerković