Kraj sna o Osmanskom carstvu

Pošto je Turska bombardovala i položaje Islamske države u Siriji, ali i položaje Radničke partije Kurdistana (PKK) na severu Iraka, reagovala je nemačka kancelarka Angela Merkel pozivajući Ankaru na suzdržanost i nastavak mirovnog procesa sa Kurdima. Nemiri u Istanbulu koji su potom usledili i u kojima ima i poginulih pokazuju da će se turski predsednik suočiti sa unutrašnjim posledicama svoje spoljne vojne operacije. Turska tako opet puni stupce nemačkih novina.

Zidojče cajtung donosli članak sa naslovom – „San je odsanjan“: „ Za Tursku je 2015. godina mogla da krene u sasvim drugom pravcu, to nije morao biti put nasilja. U proleće su se predstavnici turske vlade i kurdski političari prvi put zajedno obratili javnosti. Dogovoren je plan o pomirenju. Uz samo malo više dobre volje na obe strane, zabranjena Radnička partija Kurdistana (PKK) bi ovog leta održala kongres na kojem bi se, moguće, odrekla oružane borbe. Kurdi bi možda preko svojih parlamentarnih predstavnika učestvovali u pisanju novog ustava koji bi ih prihvatio kao ravnopravne građane zemlje. Budućnost bez krvoprolića nije bila samo pusti sanak, ona je bila na dohvat ruke.

Sada se nažalost sve odvija po starom principu: odmazda umesto praštanja. Prethodnog vikenda turska vojska je iz vazduha bombardovala kurdske položaje. U subotu je PKK proglasila kraj primirja koje važi od 2013. Ubijanje se nastavlja, oružana borba se vraća u Tursku. Opet će biti mrtvih u konfliktu koji je odneo već 40.000 života. Ostaje pitanje da li je zemlja uopšte sposobna za mir? Ponašanje predsednika države Redžepa Tajipa Erdogana navodi na sumnju. Ponovno pokretanje borbe protiv Kurda i to na ovako tvrd način ima unutrašnje političe razloge. Kurdi su postali pretnja za Erdogana. Početkom juna su održani parlamentarni izbori na kojima je kurdska partija HDP osvojila 13 odsto glasova, promenivši političku kartu Turske. Erdoganova islamsko-konzervativna stranka AKP izgubila je apsolutnu većinu. Kurdi su u Ankari bili zastupljeni snažnim glasom. Ti rezultati izbora su istovremeno odveli zemlju u duboku krizu. Erdogan ne žuri da deli vlast. Zato je odugovlačio sa formiranjem vlade. A ni jedna opoziciona stranka ne želi u koaliciju sa Erdoganovom partijom, ona je do te mere neomiljena. Time se Erdogan ipak približava ostvarenju svog cilja. Naime, on želi nove izbore.“

Nova eskalacija nasilja se na sličan način tumači u dnevnom listu Tagescajtung, koji svoju analizu naslovljava sa „Edoganova cinična kalkulacija“. Autor članka podseća da je Erdogan još oktobra prošle godine izjavio da „Islamska država“ i PKK predstavljaju jednaku opasnost za Tursku. „Faktički su Erdogan i premijer Ahmet Davutoglu čak dugo indirektno podržavali Islamsku državu u nadi da će islamisti uspešno suzbiti Kurde u Siriji i da pri tom neće ugroziti Tursku. To se ispostavilo kao velika greška u računu. Ne samo nedavni samoubilački napad koji je odneo 32 života već i bahatost s kojom je Islamska država upotrebljavala Tursku kao svoju pozadinsku bazu, pokazali su Erdoganu i Davutogluu da su bili na najboljem putu da pretvore jugoistok sopstvene zemlje u zonu koja više podseća na pakistansko-avganistanski pogranični pojas nego na normalnu tursku provinciju. Sada bi se tome uz vojnu pomoć Sjedinjenih američkih država trebalo stati ukraj“. Međutim, komentator dodaje da se Ankara plaši da time ne ojača sirijske Kurde, pa je zato napala i položaje Radničke partije Kurdistana koji su njihovi najvažniji saveznici: „Kao i za vreme borbe za Kobane, Erdogan i Davutoglu ponovo odbijaju čak i indirektnu saradnju sa Kurdima u borbi protiv Islamske države, čime se mirovno rešenje u Turskoj učinili skoro nemogućim.“

Konzervativni dnevni list Velt donosi analizu pod naslovom „Zašto je Turska bliža Pakistanu nego Italiji“. Autor opsežnog teksta Deniz Judžel tvrdi da je vlada u Ankari odavno odustala od sna o članstvu u Evropskoj uniji ali da je sanjala druge snove, recimo onaj o ponovnom uspostavljanju Osmanskog carstva sa „predsednikom iz redova Muslimanske braće, Mursijem, u Egiptu, sa naftnim magnatima u Kataru i sporednim vazalima kao što su Bosna i Hercegovina. Da još padne Asadov režim u Siriji, blok koji bi predvodila Turska bio bi savršen. Tako je počela podrška svima koji su se borili protiv Asada: Slobodna sirijska armija, Al Nusra bliska Al Kaidi i druge džihadističke grupe, a na kraju i teroristi Islamske države. Svi su naravno dobili podršku Ankare, svi osim sekularne kurdske formacije PYD.“ Deniz Judžel konstatuje i da je PKK svojim reakcijama doprinela eskalaciji nasilja, ali zaključuje da je Erdoganova AKP ta koja je Tursku odvela u močvaru Bliskog istoka umesto u Evropu. „Sada Turska upotrebljava vojnu silu protiv Islamske države, a tu pomoć su Amerikanci platili izdajom Kurda… Jedna vlada koja nije više demokratski legitimisana proizvodi fakte, čije se posledice ne mogu sagledati.“ Autor teksta objavljenog u dnevnom listu Velt kaže da uprkos svemu postoji razlika između Pakistana i Turske jer u Turskoj postoji veliko sekularno civilno društvo.

Dnevni list Frankfurter algemajne cajtung je svoj članak o Turskoj naslovio ovako: „Kažeš teror, misliš na Kurde i želiš nove ozbore?“ Autor citira analizu Centra za strateške bliskoistočne studije iz Ankare: „Bez vojne intervencije Turske (u Siriji) postojala bi veoma velika verovatnoća da bi Kurdi uz američku podršku iz vazduha osvojili pojas između dva grada pod kurdskom kontrolom – Afrina i Kobanea“. Pojas koji bi vojno kontrolisali Kurdi sve od Iraka pa do Sirije bi prekinuo „geografsku vezu između Turske i arapskog sveta“. Autor dodaje da bi onda Ankara u svojoj bliskoistočnoj politici bila upućena na Kurde i PKK. Stoga Turska namerava da onemogući takav razvoj događaja, stoji u tekstu.