Kralja se nije lako rešiti kao predsednika

Povodom venčanja britanskog princa Viljema i Kejt Midlton, koje će u petak, 29.4. pratiti ceo svet, list Ziddojče cajtung piše o monarhijama i republikama: „Povodom spektakla u Vestminsterskoj opatiji postavlja se pitanje kakvu još ulogu u 21. veku ima oblik vlasti star koliko i čovečanstvo. Najzad, i papa i dalaj lama prolaze kroz nekakvu proceduru izbora, samo se kralj ili kraljica postaje na osnovu neke vrste genetske tombole – rođenjem. Sposobnosti kao što su emotivna ili duhovna inteligencija, poznavanje ljudi ili politička oštroumnost od koristi su monarhu, ali nisu nužan preduslov da bi to neko bio.

Branioci monarhije rado primećuju da predsednik nikada ne može da se izdigne iznad svakodnevice kao monarh. Stranačka natezanja prilikom izbora nemačkog predsednika, na primer, zaista nisu inspirativan primer. Međutim, iz istorije su poznati mnogi slučajevi da i kralj može biti pogrešan, ali ga se nije tako lako rešiti kao predsednika.

U Engleskoj ni najokoreliji republikanci ne kritikuju kraljicu Elizabetu. Opšte je mišljenje da dobro obavlja posao – bez buke, nenametljivo, zapravo neprimetno. Ali, mnogi Britanci, među njima i monarhisti, nikada ne bi prihvatili Čarlsa kao kralja. Prema njihovom mišljenju on bi glupošću i nadmenošću samo naneo štetu instituciji monarhije.

Britanska kraljevska porodica svesna je raspoloženja u javnosti i zna da na osnovu ispitivanja javnog mnjenja Britancima monarhija manje znači od ličnosti kraljice Elizabete. Kada je jednom ne bude čak i oni navodno verni kruni mogli bi pristati na ukidanje monarhije. Slično je i u drugim monarhijama – i njihovo preživljavanje zavisi od ličnosti monarha.

Međutim, zašto su monarhije tako privlačne u zemljama koje su odavno raskrstile sa njima? Možda je to izraz zasićenosti političarima. Paušalno, oni se smatraju neiskrenim ili pohlepnim, ne drže se svojih uverenja ili potpuno zaboravljaju na njih. Drugim rečima, oni su kao ti i ja i samo su slika onih koji su ih izabrali. Kraljeve, međutim, i dalje okružuje stari mit izabranih.

Međutim, potomci kraljice Elizabete, a i drugih kraljevskih kuća, izgubili su oreol nedodirljivosti. Okrenuti su ovom svetu i njegovim iskušenjima. To su ljudi sa suviše novca i slobodnog vremena, ekscentričnim hobijima i izrazitom sklonošću ka burnim zabavama. Drugim rečima, ponašaju se kao starlete, fudbaleri ili pop-pevači.

Ta vrsta ljudi podjednako je nekvalifikovana za posao političara kao i prinčevi. Ma kako bili dosadni taj posao najbolje obavljaju političari. Naime, oni su dobrovoljno izabrali taj nezahvalan i često frustrirajući posao i to ne uvek samo iz sujete, nego često i zbog osećanja odgovornosti i iskrene želje da nešto promene“, piše „Ziddojče cajtung“.

Od 1. maja nemačko tržište rada otvoreno je za građane novih članica EU sa istoka Evrope i tim povodom list Zarbriker cajtung piše:

„Preduzećima nedostaju radnici, ali uprkos tome i dalje dočekujemo naše istočne susede, i ne samo njih, sa predrasudama koje im otežavaju život kod nas. Osim toga, uveli smo ograničenja kao što je neshvatljiv rok od pet godina nakon koga moraju da napuste zemlju. To odvraća sve one koji bi možda da ostanu sa porodicama duže ili zauvek. Britanci i Francuzi, Holanđani i Italijani mnogo su fleksibilniji i imaju mnogo više ideja. Kako bi Nemačka postala interesantna za stručnjake i visokokvalifikovane radnike potrebno je učiniti nekoliko hrabrih poteza. Bez promišljene politike useljavanja, i o tome je reč, nemoguće je očuvati naše blagostanje i nivo kvaliteta (proizvodnje). Zbog toga svakome ko dođe posle 1. maja trebalo bi srdačno da poželimo dobrodošlicu i da poželimo da ostane što duže“, piše list „Zarbriker cajtung“.

Povodom situacije u Siriji list Noje osnabriker cajtung piše: „Jasnije najmoćniji organ UN nije mogao da pokaže sopstvenu nemoć kada je reč o nasilju u Siriji. Dok se pobunjenici bore protiv režima Bašara al Asada - stotine su već izgubile život, Savet bezbednosti je izdao saopštenje za medije kojim se čak ni ne najavljuju sankcije, nego se samo osuđuje nasilje, Na taj način pokazuje kako su duboke podele i koliko je malo spremnosti da se postigne dogovor o tome šta bi trebalo učiniti. Dve zemlje koje imaju pravo veta, Rusija i Kina, koče. Razlozi su sumnjive veze kao, na primer, rusko-sirijska trgovina oružjem.

Dakle, da li su ponovo u pitanju oni koji su uvek sumnjivi? Ne, nije reč samo o njima. I Zapad okleva. Pre samo četiri nedelje američka ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton govorila je o Asadu kao „reformisti“. Postojali su veliki planovi u vezi sa Asadom nakon što je predsednik Obama 2009. godine stupio u dijalog sa Sirijom koja je do tada smatrana zakletim neprijateljem Amerike. Očigledno, posle najnovijeg razvoja događaja od tih planova nema ništa“, piše „Noje osnabriker cajtung“.

Povodom situacije u Siriji i Libiji list Drezdner nojeste nahrihten piše:
„Niko nema pravo da od Nemačke zahteva da se pokaje zbog toga što se uzdržala prilikom glasanja u Savetu bezbednosti o intervenciji u Libiji. Ujedinjene nacije su bespomoćne, u Vašingtonu ne znaju šta bi, preduzetnim Britancima i Francuzima ponestaju bombe i ideje…

Nemačka ponovo nudi svoje posebne sposobnosti kada je reč o pomoći u obnovi i nastoji da ne komplikuje položaj ionako smušene međunarodne zajednice. Ali jedanput i daleko od aktuelnih kriza međunarodna zajednica moraće da se pozabavi suštinskim pitanjem: da li je u određenim okolnostima ubistvo tirana deo arsenala vojnih sredstava kojima može da se ublaži kriza?“, pita se komentator lista „Drezdner nojeste nahrihten“.

Pripremio Nenad Briski
Odg. urednik: Jakov Leon