Kraljevina pod stresom

Abdulah bin Abdul Aziz al-Saud će i dalje biti na čelu države, jer je prebleo upalu pluća. No, neizvesno je koliko dugo će devedesetogodišnji vladar biti u stanju da makar formalno obavlja državne poslove. U svakom slučaju postavlja se pitanje naslednika, i to u vremenima ogromnih izazova, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu.

Na prvom mestu su problemi sa prilivom sredstava u budžet, jer su se prihodi zbog pada cene sirove nafte bitno smanjili. Uprkos tome Saudijska Arabija će uvećati ulaganja. Ove godine za to je predviđena suma od 230 milijardi dolara. To je više od predviđenih prihoda, pa će Kraljevina biti suočena sa deficitom od 39 milijardi dolara. Na osnovu velike rezerve zemlja će s lakoćom prebroditi tu teškoću. Uprkos tome, radi se o najvećem budžetskom deficitu u saudisjskoj istoriji.

Posledice „Arapskog proleća“

Veliki deo novca otići će na socijalne izdatke. Od početka masovnih pobuna u arapskim zemljama 2011. Saudijci troše mnogo novca na predupređivanje nemira u sopstvenoj zemlji. Pokreću se programi za nezaposlene kao i za sredni sloj, koji delimično živi u teškim uslovima. Osim toga, povećane su plate zaposlenih u javnom sektoru, kojih je oko dva miliona.

Tim investicijiama se kupuje socijalni mir na unutrašnjem planu. Protesti za sada izostaju, jer samo manji broj građana ima razlog da se iz ekonomskih pobuda okrene protiv Monarhije.

Ipak, previranja postoje. Od proleća 2011. Kraljevska kuća je otvorila 60 000 novih radnih mesta u sektoru bezbednosti, što ukazuje na to da saudiske vlasti smatraju kako su nemiri i teroristički napadi u najmanju ruku - mogući.

Teroristički izazov

Država se priprema za odbranu od terorističkih napada sunitskih ekstremista, koji optužuju kraljevsku porodicu, da se privrednom ali pre svega vojnom saradnjom sa Sjedinjenim američkim državama udaljila od islamskih principa. Time je u očima ekstremista izgubila legitimitet.

Samo što se kralj oporavio, stigla je vest (05.01.2015) da su teroristi „Islamske države“, delujući sa iračke teritorije ubili dva saudijska graničara. A 3. novembra prošle godine, na dan Ašure, koji je značajan za sve muslimane sveta ali ga sunitski ekstremisti odbacuju kao šiitski praznik, radikalni suniti su u gradiću Al-Davah ubili sedam saudijskih šiita, povredivši veći broj osoba. Državni vrh je oštrije nego ikada osudio ovaj napad, jer se pribojava verskih nemira. Razlog za strahovanje postoji. Samo nedelju dana pre napada jedan saudisjki sud je osudio na smrt šiitskog imama Nimr Bakira al-Nimra. Bio je optužen da je pozivao na versko nasilje.

Presuda je izazvala međunarodno negodovanje, kao čin koji podgrejava sunitsko-šiitski sukob.

Iranska konkurencija

Spoljnopolitički izazov za Saudisku Arabiju jeste Iran. Teheranski režim je u poslednjih nekoliko godina sistematski proširio svoj regionalni uticaj, što znači da je postao važna adresa za SAD. Doduše, Vašington i Teheran zvanično još uvek ne razgovaraju, ali je jasno da imaju zajednički interes da potisnu „Islamsku državu“.

To je takođe u interesu Saudijske Arabije, ali je razlika u odnosu prema Siriji: dok Saudijci od početka podržavaju rušenje sirijskog predsednika Asada sa vlasti Iranci su njegov najverniji saveznik. Teheran ima odlične kontakte sa Damaskom, ali i sa šiitskom vladom u Iraku. Tako Iran dobija ključnu ulogu u borbi protiv „Islamske države“.

U Saudijskoj Arabiji je zvanična državna religija izrazito konzervativna verzija sunitskog islama. Otud na račun ove države često stižu optužbe da u najmanju ruku ideološki podržava sunitski ekstremizam i džihadizam. Iran kao šiitska država nije izložen tim optužbama. Ipak, Teheran podržava libanski Hezbolah koji je Evropska unija proglasila terorističkom organizacijom, i koji se trenutno u sirijskom građanskom ratu bori na Asadiovoj strani. Hesbolah ipak ne predstavlja direktnu pretnju za zapadne države kao recimo „Islamska država“. Osim toga, zapadni političari se nadaju da će Iran uticati na to da Hesbolah postane umereniji.

Stari partneri, novi prioriteti

Sve to je pojačano neophodnošću da Zapad predefiniše prioritete. Asad više ne predstavlja glavnu opasnost, već globalni džihad i „Islamska država“. Moguće je da je Asadov režim imao važan udeo u jačanju ekstremizma kada je početkom protesta u Siriji otpustio vodeće džihadiste iz zatvora. Posledica je koncentracija međunarodne vojne sile na suzbijanje moći „Islamske države“, pri čemu se teško može odreći iranske pomoći.

Dodatna zainteresovanost za saradnju sa Iranom proističe iz činjenice da Teheran ima veliki uticaj na šiitske zajednice u Bahreinu i Jemenu. Sve to ne ide u prilog Saudijskoj Arabiji, koja je do sada mogla da računa na privilegovan status u odnosima sa Vašingtonom. Najnovije poboljšanje odnosa sa Egiptom jedva da može nadoknaditi gubitak spoljnopolitičkog značaja.

Kada dođe do promene na saudijskom prestolu, novi kralj će, suočen sa brojnim izazovima, odmah morati da dokaže umeće vladanja i na spoljnom i na unutrašnjem planu.