Kreidt, kuća, bankrot, kriza

Mnogi Amerikanci imaju želju da budu vlasnici sopstvenog doma. Da bi mogli da kupe nekretnine banke im daju novac. Tokom protekle decenije američke banke su Amerikancima davale sredstva za kupovinu kuća i stanova. Nisi, međutim, bili finansirani samo graditeljski projekti građana koje su, kako je bilo uobičajeno, mogli da dokažu da sami već poseduju makar 20 odsto sume koja im je za novogradnju potrebna. Kreditni instituti odobravali su dugoročne pozajmice i onima koji sami nisu mogli da pokriju nikakve troškove. Ovakvo stoprocentno finansiranje naziva se sabprajm-kredit što ne znači potencijalnu opasnost po finansijera. Banke su, dakle, svesno ulazile u rizik da im ni glavnica a ni kamate možda neće biti vraćeni odnosno plaćeni. Zašto?

«Putem takozvanog sabprajm hipotekarnog finansiranja trebalo je da budu obuhvaćene mušterije koje to inače nikada ne bi bile. To su pre svega oni koji nisu prikupili dovoljno svog kapitala ili u perspektivi neće zarađivati mnogo novca. To su uglavnom domaćinstva sa niskim primanjima i malo imovine. I oni, međutim, žele svoju kućicu. Hipoteke na njihove nekretnine nose relativno visok rizik.»,

objašnjava Tobias Just, analitičar za tržište nekretnina u najvećoj nemačkoj privatnoj banci Dojče bank. Rizik se u početku bio isplatio jer su tokom prethodnih deset godina cene hipoteka u Sjedinjenim Državama rasle. Ako bi mušterija bankrotirao, banka bi dobila njegovu nekretninu koju bi onda prodala i povratila uloženo. Krediti su na taj način bili pokriveni i nisu mogli da propadnu. U poslednje vreme, međutim, počele su da padaju cene nekretnina. A istovremneo su počele da rastu kamate jer kamate nisu ništa drugo do nagrada za preuzeti rizik. To je u zbiru dovelo do smanjenja budžeta u ameirčkim domaćinstvima, pri čemu su nekretnine u njivohom vlasništvu gubile na vrenodsti.

To je izazvalo opasnost da u čitavoj zemlji opadne domaća potrošnja što bi dalje usporilo privredni rast. A to bi opet smanjilo količinu robe i usluga koje druge, recimo evropske, zemlje u Ameriku mogu da izvezu. Sa druge strane, jedno bankrotstvo povlači drugo pa je sve više Amerikanaca koji svoje kreidte ne mogu da otplate što znači da je broj propalih pozajmica sve veći. Gubitak od propalih kredita dostigao je, smatraju stručnjaci, 600 milijardi dolara. Tu treba znatio da banke često u posebne finansijske pakete spajaju kreditne ugovore date pojedincima pa potom te pakete odnosno naplate dugovanja koja iz njih proizilaze prodaju drugim bankama, investitorima ili špekulativnim fondovima.

«U suštini, rekao bih, apsolutno ima smisla pakovati kreidte u veliku korpu i onda nju, takoreći, prodati dalje investitorima. To za kranji ishod ima da je teret rizika podeljen na više pleća. Nije, međutim, iskljueno da će jedan ulagač kupiti veliki deo korpe. I onda važi isto što i za ulaganje u akcije: ko u svojoj korpi ima premalo jaja, izložen je preveliom riziku.»,

primećuje analitičar Just. Ako, naime, vlasnici nekretnina više ne mogu da otplaćuju svojekreidte, fond kojem su ti krediti pripali ne može svojim ulagačima da vrati novac ili da isplati dividende. Ali, ulagači žele svoj novac natrag i fond mora da prijavi bankrot. Onda se ulagači pitaju u kojoj meri je fond koji je bakrotirao povezan sa drugim igračima na tržištu i koliko bi taj gubitak mogao i ostale da pogodi. To dovodi do takozvanog domino-efekta koji može da izazove probleme ili čak krizu na globalnom tržištu kapitala.