Oko poslednje rezolucije Saveta bezbednosti 2334 digla se velika prašina. U njoj se izraelska politika podizanja nasilja na palestinskim područjima osuđuje kao ozbiljna pretnja rešenju bliskoistočnog sukoba u vidu dve države – a izraelska vlada smatra da se prema njoj postupa nepravedno. Pri tome ni u samoj rezoluciji, ni u agresivnom načinu na koji reaguje Izrael nema ničeg novog. Savez bezbednosti je od 1948. doneo više od 200 rezolucija kojima se kritikuje postupanje Izraela, bilo da je reč o ponašanju te države prema izbeglicama kojima se onemogućava povratak u otadžbinu, bilo da je reč o žrtvama izraelske okupacije.
Gradnja sa sistemom
Danas je gotovo zaboravljeno da je posle rata iz 1948. pa do 1966. godine više od 100.000 Palestinaca na izraelskoj državnoj teritoriji stavljeno pod vojnu upravu. Metode kojima su ti ljudi tlačeni su posle 1967. poslužile kao temelj za formiranje izraelskog okupacionog aparata na palestinskim područjima. One su sračunate na ograničavanje životnog prostora za Palestince, kao i na što bolje izolovanje njihovih teritorija. Usledilo je protivpravno naseljavanje okupiranih područja na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze. Još u to vreme, izgrađeno je više naselja i to u takozvanom Guš Ecionu, relativno gusto naseljenom palestinskom području južno od Jerusalima. I na Zapadnoj obali su nekolika izraelska naselja podignuta kao neka vrsta tampon-zone sa ciljem da se oteža pristup Palestinaca Jordanu. Sličnu svrhu su imala i prve, još 1970. podignute, jevrejska četvrti u Istočnom Jerusalimu, koje su postavljane da bi sprečile prirodni rast i povezanost tamošnjih palestinskih naselja.
Danas se mogo govori o tome da su te mere tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bile sračunate na sprečavanje nastanka palestinske države sa međusobno povezanim teritorijama. Ali, taj način razmišljanja sadrži jednu osnovnu grešku: nezavisna palestinska država je tada bila nešto što tadašnji izraelski političari uopšte nisu videli kao mogućnost. Gradnja naselja je bila zapravo izraz ekspanzionističke težnje stvaranja „velikog Izraela“. To što je 1979. u okviru izraelsko-egipatskog mirovnog ugovora uopšte počelo da se govori o mogućnosti autonomije za Palestince, tada je bio rezultat velikog međunarodnog pritiska na izraelsku vladu, koja je pod vođstvom političara Likuda Menahema Begina naposletku minirala taj plan.
Osuda politike naseljavanja, ali pružanje vojne pomoći
Do stvaranja palestinske autonomije je došlo tek posle narodnog ustanka Palestinaca i Sporazuma iz Osla sklopljenog 1993. Na autonomiji se i ostalo – sve do danas. Izraelska vlada se protivi stvaranju palestinske države zbog terorizma koji u redovima Palestinaca periodično oživljava. Ona taj terorizam koristi i kao izgovor da – i kao odmazdu za teror – gradi još više naselja.
Svetska zajednica je redovno osuđivala izraelsku politiku, ali je samo blago ili nikako sankcionisala. U Jerusalimu to nisu shvatili samo kao poruku da se gradnja naselja toleriše, već su počeli da optužuju kritičare za antisemitizam – pogotovo Ujedinjene nacije a nedavno čak i najvažnijeg saveznika – SAD, koji je, doduše, neograničeno nastavio sa svojom masivnom vojnom podrškom Izraelu. Ta podrška je za vreme predsednika Baraka Obame čak pojačana, a slično je i sa Nemačkom, koja je, otkako je na vlasti Angela Merkel, uz sve kritike na račun izraelske politike gradnje naselja, nastavila da isporučuje subvencionisane nemačke podmornice i ratne brodove Izraelu.
Zapad, na kome još neke zemlje tesno sarađuju sa Izraelom na planu naoružanja i bezbednosti, sada bi morao da se ozbiljno zapita zašto traži od Izraela rešenje u vidu dve države, a s druge strane ne čini ništa osim što vojno pomaže toj zemlji. Takvim ponašanjem i odbijanjem da uvede sankcije, Zapad samo jača ultradesničare u Izraelu – kao i palestinske ekstremiste – i slabi mirovne tabore obe strane. U Izraelu je svima jasno da je želja za formiranjem dve države zapravo samo fraza. Evropska podrška Palestincima mora da se poveže sa oštrijim nastupom prema vladi u Jerusalimu.