„Krivi su mi Srbi i hrvatska vlast“

Iako nalik jedna na drugu, priče porodica koje već više od dve decenije traže svoje nestale nesrećne su na svoj način. Slučaj Josipa Mužica (67), kojeg smo upoznali u „Savezu udruga obitelji zatočenih i nestalih hrvatskih branitelja“ u Zagrebu, možda je jedinstven u Hrvatskoj.

Dok sedamo za sto u njegovoj maloj kancelariji, Josip nam objašnjava kako to da ljudi koji traže svoje nestale o ličnoj tragediji razgovaraju smireno, razborito, gotovo distancirano. „Puno godina je prošlo. To se sve konstantno ponavlja. Kako godine prolaze, slažemo kockice i vidiš da... Slušajte, Srbi su mi krivi jer su mi ubili sina, ali kriva mi je naša vlast što nije pronađen. Niko mi nije pokucao na vrata i rekao da je poginuo“, u nekoliko rečenica izbacuje iz sebe sve ono što ga muči u vezi sa nestankom sina Dražena koji bi danas, da je živ, punio 45. godinu života.

„Stavili su ga pod one borove“

Dražen je nakon odsluženja vojnog roka bio regrutovan u rezervni sastav Ministarstva unutrašnjih poslova. Krajem 1991. godine, kaže Josip, imao je „dva terena“ koja nisu nigde zavedena. „Poslednji teren mu je bio 8. septembar“, priča nam i objašnjava da pod „terenom“ smatra liniju obrane kod Petrinje. „Desetog septembra poslepodne bio je napad na selo Hrastovicu. Dražen je bio kod šume gde su vikendice. Jedan kolega koji je bio teško ranjen poslao ga je po pomoć, jer nije mogao dalje sam. Dok se Dražen spuštao po pomoć, ranjen je u vrat. Došao je do Hrastovice i dečki su mu zamotali ranu.“

Potom je, prema rekonstrukciji događaja, jedan od Draženovih kolega automobilom polo otišao po ranjenika, a Dražen je takođe seo u automobil. „Rekli su mu da krvari i da je najbolje da i sam ode u bolnicu. Seo je na zadnje sedište pola. Odmakli su možda kilometar od Hrastovice. Bili su kod Cepelišta, starog sajmišta, gde su naleteli na zasedu. Dražen je zadobio više prostrelnih rana glave i vrata. Pao je na ranjenika koji je bio u komi. Auto je onesposobljen, a vozač Ivan Filipović je otrčao po pomoć.“

Došla je i hitna pomoć, ranjenik je pretovaren u sanitetsko vozilo, zajedno sa Draženovim telom. „Odvezli su ih do nove bolnice u Petrinji. Jeste bili kad tamo? Stavili su ga pod one borove, pokrili njegovom košuljom, a ranjenika su odveli u Sisak. Onda je došao pokojni Obad. Imao je zaduženje da kupi mrtve. Prevozio ih je u sisačku patologiju.“ Drhtavim glasom dodaje kako mu niko nije javio da mu je sin poginuo.

Da je znao, kaže, otišao bi po njegovo telo pešice. Dan posle saopštili su mu tek da je Dražen ranjen. I nestao. „Na koja god smo vrata pokucali, rekli su nam da čekamo i da će se sve rešiti. To su čuvali u tajnosti. Ni danas ne znam zašto.“ I upravo je taj prećutani deo neizmerno povećao patnje porodice Mužic koja je iduće tri godine provela u uverenju da je Dražen živ odveden u zarobljeništvo.

Pokopan pod tuđim imenom

„Ponavljam, krivim hrvatsku vlast, ljude na položajima od kojih su brojni već u penziji. Trebalo je odmah da mi jave da je mrtav“, priča nam očajni otac koji nije imao prilike da identifikuje telo poginulog sina. „Šta je onaj bolničar tamo znao kada su došli da ga pokopaju? Nakon par dana ne možeš ni nekoga svoga prepoznati, ako nema oznaku. Mislim da su ga pokopali pod tuđim imenom, dokaze su odmah uništili, a mene su godinama uveravali da je odveden u zarobljeništvo. Nakon što je prošla akcija Oluja, a teritorija oslobođen, došlo se do zaključka da je Dražen mrtav odvezen na patologiju.“ Kao dokaz prilaže i ratni izveštaj otkucan pisaćom mašinom koji je dobio pre oslobađanja Petrinje. U dokumentu se ime njegovog sina navodi s još trojicom poginulih. „Sve je tu, samo tela nema“, dodaje.

Tokom agonije u kojoj je porodica Mužic mislila da je Dražen živ, činili su sve što su mogli. Josip se tako seća svakodnevnih mučnih dežuranja pred uredom koji bio zadužen za traženje nestalih. „Skoro tri godine smo tako živeli, ali potajno sam već znao da nije živ. Nisam bio siguran sto odsto, ali... Duboko u srcu sam znao. Kad smo došli do ovog izveštaja njegovog starešine, sve je bilo jasno. Evo, Željko Prtajin piše da su poginuli Mužic Dražen, Darko Lisak, Darko Britvec i Ivica Žgela“, pokazuje nam kopiju starih dokumenata.

U tom je trenutku bilo jasno da porodica više ne traži ratnog zarobljenika koji je odveden u neki od logora na teritoriju Srbije, već posmrtne ostatke koji do danas nisu pronađeni.

Možda je onda na Miroševcu...

Ostaloj trojici iz dokumenta zna se mesto ukopa. Sahranjeni su i DNK analizom je naknadno utvrđeno da niko od njih nije zamenjen s Draženom Mužicom. „Ispočetka su nas zvali i na ta iskopavanja masovnih grobnica. Svako malo dođete do nekih saznanja. Mislili smo neko vreme da je sahranjen u Vrapču, ali ekshumacijom je dokazano da nije. Pre dve godine sam u jednoj emisiji ispričao svoju muku. Javio nam se jedan slušalac i rekao da poznaje naš slučaj te da misli da je Dražen sahranjen na Miroševcu pod imenom Bilobrk. Obratio sam se nadležnima, ali do sada ništa nije preduzeto. A danas to nije veliki zahvat. Samo se otvori kovčeg i uzme komadić tkiva koji se pošalje na analizu. To mora da naloži sud.“

Zbog svega je Josip Mužic razmišljao i o tužbi protiv države, ali kaže, bolestan je i zahvalan da se uopšte probudi ujutro. „Zar da porodici još napravim sudske troškove? Imao sam srčani udar, tri baj pasa, četiri stenta, zamenio sam zalizak na srcu, a imao sam i moždani udar. To je život u konstantnom stresu. Svako malo pomislim da sam ga našao, a onda... Opet se vraćaš u 91. godinu. Supruga mi je takođe operisala karcinom. Slaba je.“

Mužic je, kaže, vršio pritisak na Ured za zatočene i nestale. Kaže, sam Ured i nije osnovan da fizički na terenu traži nestale, a za sve krivi policiju koja nije obavila svoj posao. „Sve su vlade digle ruke od toga. Sve su to prebacili na Ured, a on ima preča posla.“

Mržnja je nestala

Iako se kroz čitav razgovor provlači kolektivna krivica, Josip Mužic tvrdi da u njemu danas više nema mržnje. Samo želi da zatvori nesrećnu priču svoga sina kako bi porodica nastavila s normalnim životom. „Nikoga ne mrzim. Možda u početku kada sam saznao da je mrtav. Tada nisam mogao videti nikoga. Nisam imao osećaja ni za šta. Video sam samo svoju muku. Kako godine prolaze više nemam koga da mrzim, već samo one koji je trebalo ovo da reše. Danas bih bio normalan čovek da su mi javili istinu kad je poginuo. Rekao bih, Bože dragi, nije sam poginuo, poginule su i njegovi kolege. Da nisam došao do ovog izveštaja mislio bih i dalje da on negde robija. A da samo znate kako je to teško kad je napolju hladno. Pa mislite ima li on šta da obuče. Pa kad sednete da ručate, a mislite je li on sada gladan. To je ono što te izjeda iznutra“, priča naš sagovornik, teško dišući.

Baš kao i drugi članovi porodica nestalih, i Josip ponavlja da nestali ne smeju biti izbrisani. Život ide dalje, kaže, ali moraju se pronaći. Roditelji nestalih sada su mahom stariji ljudi i neko nakon njih treba da nastavi potragu, dodaje dok nam pruža publikaciju Udruge Hrvatski feniks u kojoj je aktivan. U njoj piše da je hiljadama porodica okončana agonija pronalaskom tela nestalih, no, kako stvari stoji, agonija obitelji Mužic mogla bi potrajati. Nju su, smatra naš sugovornik, sve dosadašnje hrvatske vlasti zaboravile.