Mora se priznati da su prve vesti nakon presude Evropskog suda pravde delovale zbunjujuće: „Zabrana nošenja marama na glavi može biti odobrena“. To je zvučalo kao naglašavanje hrišćanske Evrope, u kojoj nošenje islamske marame na glavi može biti zabranjeno jednostavnom odlukom šefa. Verovatno je upravo takvo tumačenje podstaklo poslanika Hrišćansko-socijalne unije (CSU) u evropskom parlamentu i šefa poslaničke grupe Evropske narodne partije Manfreda Vebera, da oceni: „U Evropi važe evropske vrednosti“. I upravo zato je opravdano da poslodavac ima pravo da zabrani nošenje marama na glavi na radnom mestu, ocenio je taj angažovani katolik iz Bavarske, samo par minuta nakon što je presuda objavljena.
Ali ako se pažljivije pogleda, može se videti da je slučaj znatno kompleksniji i manje revolucionaran, jer se prilično poklapa sa dosadašnjom linijom Vrhovnog suda Nemačke. Ne, nijedna žena ne može biti otpuštena sa posla samo zato što nosi maramu na glavi. To bi zaista bila diskriminacija za sve muslimanke koje iz religioznih razloga drže do tog odevnog predmeta. Neka firma, međutim, može da zabrani otvoreno nošenje svake vrste verskih simbola, ukoliko pred svojim mušterijama želi da bude verski i ideološki neutralna. Ali poslodavac tu odluku mora jasno da naglasi svim zaposlenima, bez obzira na njihovo versko opredeljenje. Takva odluka, dakle, ne sme da važi samo za muslimanske marame, već isto tako i za jevrejsku kapu ili hrišćansku ogrlicu sa krstom.
Od mušterija se može očekivati da prihvate maramu
I ne, niko ne može da bude otpušten zato što se neka netolerantna mušterija šefu požalila na radnicu koja nosi maramu na glavi. Za takve privatne rasizme važi ono što se navodi u prošlogodišnjoj presudi nemačkog Saveznog ustavnog suda: ne postoji ustavno pravna osnova za zahtev da se „bude pošteđen religioznih ili ideoloških obeležja“. I tu dakle važi pravilo da svaka firma mora unapred da izrazi želju za verskom i ideološkom neutralnošću, a ne kada se neko požali. Istovremeno, svi verski simboli moraju biti jednako tretirani – bez obzira na to koliko su u pojedinačnom slučaju upadljivi ili vidljivi. Bez obzira na to da li je reč o krstu, jevrejskoj kapi ili marami na glavi – jer u tom slučaju, sve je tabu.
To znači da evropske vrednosti koje ističe Manfred Veber – za koje smatra da su presudom potvrđene – nisu hrišćansko-jevrejski koreni kontinenta, već načela jednakosti i tolerancije. Ukoliko su verski simboli dozvoljeni, onda su dozvoljeni za sve, bez obzira na religiju. A ako ne, onda nisu – ni za koga. I onda nema diskusije o tome šta je za nekog koliko važno, već jednostavna preporuka da se potraži drugi poslodavac.
Onaj ko otvorenih očiju ide zemljom – bilo kod lekara, u apoteku ili prodavnicu – u međuvremenu može da vidi brojne žene sa maramama na glavi koje tečno govore nemački jezik. Na radnim mestima, na kojima nema direktnog kontakta sa eventualno kritički raspoloženim mušterijama, integracija radnica koje drže do marama na glavi, trebalo bi da bude još jednostavnija.
Muslimani kritikuju
Utoliko iznenađuju ekstremno kritički stavovi islamskih udruženje u Nemačkoj i drugim zemljama Evropske unije. Firme koje propisuju versku i ideološku neutralnost, odriču se velikog potencijala visokokvalifikovanih saradnica, zato što ženama sa maramama na glavi ne nude perspektivu. Sa ciljem smirivanja muslimanskog lobija, kažimo i sledeće: ukoliko iz tog razloga posao ne može da bude završen i prihod se drastično smanji, firme će se sigurno zapitati zašto je to tako. Jer najviši prioritet svake kompanije, još uvek je – ekonomski uspeh.
Čitava problematika može da se razmotri i na drugi način: koliko je veliki broj visokokvalifikovanih radnika bez kojih bi firme ostale, ukoliko ogrlica sa krstom više ne bi smela da se nosi? Tačno: da zbog toga u Evropi dođe do nemira u sekularnoj sadašnjosti godine 2017. posle Hrista – malo je verovatno.