Krvavi ugalj iz Kolumbije

Marina Barbosa nikad neće zaboraviti 19. februar 2002. godine. Bilo je dva sata noću kad je u njihovo selo navalilo tridesetak maskiranih i naoružanih osoba. „Zaustavili su se pred našom kućom i lupali po vratima. Isprva nisam htela da ih pustim unutra, ali su mi kroz vrata poručili 'bolje otvori što pre, inače ćemo ti baciti ručnu bombu u kuću'. Onda su mi razvalili vrata i počeli da viču i da nas optužuju 'Vi podržavate gerilce'!“

Ova žena i njeno dvoje dece, Rafael Arturo i Marira Marleni, morali su da legnu na pod dok su naoružani muškarci pretraživali kuću. Sve što je bilo od neke vrednosti poneli su sa sobom, a ostalo su uništili. „Nakon što su pretražili kuću, paravojska je optužila mog muža da je član sindikata. Ali to nije bila istina. On je radio za koncern Drumond, to je tačno, vozio je kamion. Na kraju su ga odvukli napolje i streljali ga, pred našom kućom, pred očima naše dece. Imao je devet metaka u telu.“

Marina još uvek jedva zaustavlja suze kad priča o toj noći. Ona je samo jedna od niza žrtava paravojnih formacija u pokrajini Cezar na severoistoku Kolumbije. To je područje bogato ugljem, a holandska nevladina organizacija Paks for Pis objavila je nedavno studiju u kojoj se detaljno navode brojni počinjeni zločini.

Problem gerile i samovlada koncerna

Holandski aktivisti raspolažu dokazima i svedočanstvima o tome kako su te paravojne formacije sarađivale i delovale u ime velikih rudarskih kompanija koje su tamo eksploatisale ugalj. To je pre svega kompanija Prodeko, koja je u vlasništvu švajcarskog koncerna Glenkor, i američka porodična firma Drumond.

Autorka studije Mariane Mur objašnjava kako je sve počelo: „Devedesetih godina prošlog veka niko nije hteo da eksploatiše ugalj u pokrajini Cezar, osim firmi Drumond i Prodeko. Oni su imali problem što je na tom području praktično vladao rat. Dakle, te kompanije su onda počele sarađivati s paravojnim formacijama i tako stvorili vlastitu službu bezbednosti.“ Pripadnici tih paravojski su bili stacionirani u blizini rudnika i uzduž železničkih pruga: „Počeli su sa oko četrdesetak ljudi, na kraju ih je bilo 600.“

Nije sporno da su u početku i u tom području bila aktivna levičarska gerila, poput FARC, ELN ili M-19. Bilo je i sukoba sa snagama vernim vladi u Bogoti, kako vojskom tako i paravojnim formacijama, čiji motivi nisu uvek bili jasni. Ali Marian Mur tvrdi da su veoma brzo, već za nekoliko godina, gerilci potpuno nestali iz tog područja. Logikom rudarskih koncerna to bi značilo da je područje postalo sigurno i da njihove paravojne formacije više nisu potrebne.

Ko ima pušku, njegova reč je zakon

Zapravo, dogodilo se potpuno suprotno od toga. Te paravojne formacije su još godinama nakon toga bile zakon i likvidirale su svakoga ko njima ili rudarskoj kompaniji nije bio po volji. Naravno, bez ikakvog suda i zakona, a studija navodi i veoma dug popis zločina. Od 1996. do 2006. bilo je 2.600 ciljanih likvidacija, a holandska organizacija je i u toj brojci bila veoma oprezna. Nađeno je oko 500 žrtava pokolja, a za najmanje 240 osoba se niti danas ne zna gde su, jer je likvidacija politički nepoželjnih bila tek jedan cilj. Strahovlada paravojnih formacija je bila usmerena i protiv seljaka koji su imali zemlju za koju je bila zainteresovana i rudarska kompanija. U tom razdoblju je više od 59.000 ljudi napustilo pokrajinu Cezar, a njihovu zemlju je, objašnjava Mur, „prisvojila rudarska kompanija“.

Rudarske kompanije Prodeko i Drumond uporno negiraju da su imale ikakve veze s paravojnim organizacijama. Konačno, Kolumbija je prolazila kroz teška vremena i nije bilo malo onih koji su grabili oružje, od političkih idealista pa do kriminalaca. Ali holandska organizacija raspolaže solidnim dokazima kako su rudarska preduzeća novčano i logistički pomagala barem dve paravojne organizacije: AUC (Audodefensas Unidas de Colombia) i JAA Front (Frente Juan Andres Alvarez).

„Iz čitavog niza svedočanstava jasno je da je posebno američka firma Drumond, ali i Prodeko na razne načine aktivno sarađivala s paravojnim organizacijama. Imamo devet različitih izvora o vezama kompanije Drumond, i četiri za koncern Glenkor, odnosno Prodeko. Svi oni tvrde da su preduzeća pomagala paravojne organizacije značajnim iznosima novca, prvo u gotovini, a kasnije je isplata vršena preko posrednika. Nakon 2002. su ih plaćali advokati kompanije“, tvrdi Mariane Mur.

Svedočanstva, dokazi...

Holandski aktivisti raspolažu dokazima da je preko samo jedne firme za gastronomske usluge iz rudarskih kompanija u ruke tih naoružanih bandi stiglo 900.000 dolara. „Osim toga, redovno su razmenjivane informacije između rudarskih kompanija, zvanične vojske Kolumbije i paravojnih organizacija“, tvrdi Mur. A nasilje tih paravojnih organizacija je potrajalo čak i nakon što je, teoretski i zvanično, 2006. AUC bila raspuštena.

Ono što je najgore, čak i ako sad više nema takvih masovnih likvidacija, rudarska preduzeća još uvek imaju koristi od svih tih počinjenih zločina: „Sva ta ubistva i pretnje likvidacijom su trajno oslabile svaki oblik sindikata i građanske hrabrosti. A povrh toga, tu je i zemlja desetina hiljada seljaka koji su morali otići iz područja koncesije.“

Atmosfera straha se i danas oseća u tom području. Više od tri godine je organizacija Paks for Pis radila na tom izveštaju i tek teškom mukom pronalazila sagovornike: i među žrtvama i među počiniocima, bivšim pripadnicima tih paravojnih ubilačkih odreda. Ali i danas svi oni strahuju za svoj život i život svojih porodica ako nekome kažu istinu o onome što se dešavalo.

Čak i sudbine tih bivših pripadnika policije nisu tako zastrašujuće koliko ponašanje rudarskih kompanija. I Drumond i Glenkor kategorički odbijaju da prihvate sve dokaze i svedočanstva i uporno tvrde da nisu znali, a još manje učestvovali ili naređivali zločine koji su se zbivali u tom području. Zapravo, nevladina organizacija je pokušala i od kompanije Drumond da dobije viđenje proteklih zbivanja, ali umesto odgovora, stigla im je pretnja da će biti „preduzeti pravni koraci" ako holandska organizacija istraje u iznošenju dokaza.

Na kraju se, zbog svog matičnog koncerna u Švajcarskoj, barem činilo da je firma Prodeko spremnija da istraži šta se to dešavalo proteklih dvadesetak godina i s kakvim zločincima je sarađivala, ali se i ta njihova želja pokazala kao iluzija i sve se završilo „saopštenjima“ tih preduzeća, koja se takođe nalaze u izveštaju i u kojima se još jednom ponavlja kako ništa nisu znali, ništa činili i nikakve zločine podsticali.

Ugalj je stizao i u Nemačku

Zanimljive su i reakcije poslovnih partnera rudarskih preduzeća koja su na kraju kupovala taj krvavi ugalj iz Kolumbije. Među njima su i gotovo svi nemački energetski giganti, E.On, RWE, EnBW pa do nemačkog ogranka švedskog Vatenfala. Reakcije su različite, ali uglavnom se svodi sve na isto: na ništa. Aktivisti ove humanitarne organizacije su u najboljem slučaju uspeli da razgovaraju s predstavnicima odeljenja za odnose s javnošću, ali nijedan član uprave nije bio zainteresovan za razgovor, što bi onda bio znak da je taj koncern, ne samo spreman da razgovara, nego nešto i učini zbog svega toga.

Neki, poput Vatenfala, nisu ni odgovorili. Koncern E.On redakciju DW podseća na poverljivost poslovnih podataka i ukazuje da načelno podržava akciju bolji ugalj, u kojoj koncerni nadziru etičke, socijalne i ekološke standarde u eksploataciji uglja. Od svega toga se u Kolumbiji nije videlo baš ništa, a RWE tvrdi da u „spornom razdoblju“ nije imao neposrednih poslovnih kontakata sa rudarskim preduzećima koja su vadila ugalj u Kolumbiji. Jedino je energetski koncern EnBW ovog marta poslao ekipu stručnjaka u Kolumbiju kako bi se upoznali s okolnostima odakle dolazi ugalj koji oni koriste u termoelektranama. U saopštenju koncerna se navodi da su imenovali predstavnika koji će biti na raspolaganju za sve sagovornike.

Ali članovi organizacije Paks for Pis nisu baš uvereni kako je ikome lično stalo da se razjasne svi zločini koji su u Kolumbiji počinjeni zbog uglja i profita. „Od početka je bilo veoma teško. Nikad nije bilo pravog dijaloga i zato smo se na kraju odlučili da objavimo ovu studiju i dokaze koje smo sakupili“, zaključuje Mariane Mur.