Kuknjava kao recept za fijasko
5. mart 2018.
Beograd je bio kao „bojno polje“ (Šutanovac), ali izborni uslovi su „takvi kakvi su“ (Šapić), na posletku „oni listići moraju u kutiju“ (Vučić), a opoziciji je cilj „pobeda na parlamentarnim izborima“ (Đilas).
Četiri izjave iz izborne noći kao gvozdeni algoritam Vučićeve ere. Faze se stalno ponavljaju i preklapaju: opozicija na izborne uslove i belorusku medijsku situaciju reaguje poput Kalimera, onog crnog pileta sa ljuskom na glavi koje ponavlja kako je sve nepravda. Bez suvislog objašnjenja ipak se upušta u izborne trke da uvek iznova doživi fijasko jer, kada trka jednom počne, onda je zaista najbitnije ko ima više listića u kutiji. I onda ide faza novog bodrenja kako će idući put sve biti bolje.
Neće. Idući put će biti još gore. Vučić ne veruje u demokratiju niti u pluralizam. Pošto nije ni bolećiv prema opoziciji, on nema nijednog razloga da popusti stisak. Do sledećih izbora stranka će uhlebiti još hiljade ljudi, direktor javnog servisa će se možda prezivati Marić, a zvati Milomir, a onaj naprednjak kojeg sam u nedelju zatekao u zgradi u novobeogradskom Bloku 30 kako vija ljude da ih odvuče na glasanje („Šta ćete, tako nam je naređeno“) biće tu i za dve ili četiri godine. Onima koji vode policiju i pravosuđe neće naprasno izrasti kičma.
Neverovatno bi zvučalo u eho-sobi opozicije – tamo gde je dvadeset ritvitova dovoljno da pomisliš da si jači od Vučića – ali građani Beograda, Bora, Aranđelovca, Sevojna i ostatka Srbije sasvim su zadovoljni vlašću. Deo jer se makar sitno ovajdio od te partijske knjižice, deo jer se boji armagedona ako ta vlast padne, deo jer veruje medijima koje prati. Na posletku, zar je bitno? Razlog zbog kojeg ljudi na kraju zaokruže SNS može nam mnogo reći o stanju društva i putu kojim ide, ali ta analiza neće promeniti ishod ni za jotu.
Nije teško doumati zašto siromašni, klonuli, televizijom otupljeni i životom obeznađeni daju glas onome ko im pokloni mesni narezak ili CD Ace Lukasa u bojama stranke, ko im (narodnim parama) uredi haustor ili očisti sneg pred stepenicama, a novogodišnjim ukrasima i Beogradom na vodi forsira utisak da žive u Diznilendu. Pravo je pitanje je da li tome opozicija ikada može da doskoči i kako.
Otrežnjujuće bi za opoziciju bilo da batali teoriju prema kojoj će ova vlast pasti kad-tad, kao po nekoj zakonomernosti, jer prazni novčanici i frižideri i spakovani koferi tobože govore ubedljivim jezikom. Nema zakonomernosti, svi koji su je tražili u političkom razvoju društva strašno su omanuli, od Marksa do Fukujame. Nema prirodnog prava na uređenu državu niti na pristojan život. Ovo može da potraje duže nego što je iko spreman da čeka.
Ako se opozicionari podsmevaju „krezubim“ naprednjacima, a bez GPS-a ne znaju da nađu ni Mali Mokri Lug, onda ništa. Ako u pola noći mogu da izdeklamuju tužbalicu o tome koliko im je teško da se bore protiv Vučića, a nisu u stanju da sačine suvisli izborni program i razumljivo ga predstave, onda ništa. Ako niko u toj opoziciji ne zna da odlazak sa stranačke funkcije – ne na Goli Otok nego, eto, malo u pozadinu kako bi se otvorio prostor za nekog boljeg – može biti i moralni čin, onda ništa. Triput ništa.