Kultura u Turskoj

Od strateškog je značaja da se u nemačkim gradovima u kojima je velika koncentracija Turaka; Rurskoj oblasti, Hamburgu i Berlinu, pokuša sa novim načinom mišljenja kada je reč o kulturnoj integraciji, tako što će se stvoriti zajednička kulturna baza. To se pokazalo veoma uspešnim sa filmom "Glavom kroz zid", reditelja Fatiha Akina. U Istambulu, turskoj kulturnoj metropoli, nedavno je izvedena Bihnerova drama "Dantonova smrt" u režiji Roberta Ćulija sa turskim glumcima. Time je označen početak i možda rodjen prototip novog načina u nemačko - turskoj kulturnoj saradnji.

"Glavne ličnosti Francuske Revolucije u prvoj sceni predstave - sede na vašarskim kolima, poput igračaka postavljenih daljinskim upravljačem. Revolucije su zamarajuće i ne donose zadovoljstvo. Roberspjer i Danton na licima nose majmunske maske, i ne razlikuju se jedan od drugog. Točak istorije, nemilosrdna giljotina, samlela je sve ideološke razlike i pretvorila ih u prah. Predstava se dogadja na vašarskoj bini koja je istovremeno i predvorje smrti.Glave se kotrljaju kao lubenice, što spada u tipične Ćulijeve metafore. Utešna i zbunjujuća scena koja pokazuje da je život samo površno pozorište, i da su pred smrću svi ljudi isti. Deca koju je pojela revolucija, sede i autistično se njišu na srušenoj vrtešci. Obučeni u robijaška odela oni sami drže lance u rukama:” u ime slobode, čovek se dobrovoljno predaje ropstvu.”

Pre godinu dana Ćuli je imao premijeru "Dantonve smrti" u Milhajmu na Ruru i u postavci te predstave osnovno osećanje bilo je zamorenost borbom i čežnja za smrću. U Istambulu predstava je šarenija i životnija. Danton je u Istambulu predstavljen kao Kolos koji guta život i koji još može i da pati. Danton, proganjan od duhova prošlosti, tačnije zbog sopstvene odgovornosti za masakre počinjene u septembru, pre nego što je iskočio iz revolucionarne mašinerije ubijanja… stalno ponavlja i ponovo ispisuje "Septembar". Ćuli sa režijom Biherovog "Dantona" želi da pokaže napuštanje logike ubijanja. Čoveka koji je radije spreman da umre nego da nastavi da se vrti u spirali krivice. Šta su turski gledaoci - u prepunoj dvorani, shvatili o Dantonovom biću, teško je reći. Doduše na pozorišnom repertoaru su često izvodjena dela Brehta, Šilera ili Dorsta, ali o Bihneru, najveći broj nikada nije ni čuo. Takodje i Francuska revolucija, krvavo klupko jezgra evropskog identiteta, nije poznato u zemlji koja je sve do 1980, u proseku na svakih deset godina bivala potresana vojnim pučevima. Direktor gradskog teatra Mazlum Kiper kaže:

"Ovde je već načinjen pokušaj izvodjnja "Dantonovoe smrti: bilo je to u septembru 1956. Kratko pred premijeru, komad je jednostavno zabranjen i to zbog reči "septembar", što je za političke odnose u tom vremenu bilo isuviše brizantno. Dve nedelje pred ondašnju premijeru, 6. i 7. septembra desio se pokušaj vojnog puča. Septembar za Tursku ima veliki značaj: Takodje i poslednji vojni puč u Turskoj, 1980, izvršen je 12 septembra.

Mene lično veoma raduje da smo najzad mogli da odigramo predstavu. Smatram da smo time jasno pokazali, da su Turska i Nemačka, uprkos svih teškoća u stanju da zajedno rade i da Turska pripada Evropi."

Dvadeset četiri (24) godine je Mazlum Kiper radio kao pozorišni reditelj u Štokholmu, a od pre četiri meseca ovaj 59. godišnjak je direktor gradskog pozorišta u Istambulu, gde pokušava da na scene na kojima se igra pučko pozorište postavi savremeni program sa tekstovima iz sveta. Planira se izvodjenje komada o ratu u Bosni, kao i o sudbinama žena Albanki, sledeće godine čak i tema "ubistvo iz časti". Kiper od zajedničke teatarske saradnje sa Nemačkom, koja je počela zajedničkom nemačko-turskom postavkom "Dantonove smrti", očekuje povezivanje turskog teatra sa Turcima koji žive u Nemačkoj i kulturno približavanje obe zemlje koje će možda u daljoj budućnosti doprineti i Turskom ulasku u EU.

Nepoznanica je koliko dugo će Kiper još biti u prilci da radi na modernizaciji teatra u Istambulu. Direktori pozorišta u Turskoj rade bez ugovora, i vlada im svakog dana može dati otkaz. Glumci medjutim imaju stalno zaposlenje, ali oni dnevno igraju na sedam scena gradskog teatra, često i po nekoliko predstava za redom. Njihove plate su za skup život u Istambulu veoma niske - 900 eura.

Glumac koji igra Dantona Engin Alkan kaže..

"U odnosu na evropske glumce, naša situacija je teška. Ponekad se osećamo kao mašine za igranje koje deluju po principu pritiska na dugme. Da bi preživeli mi moramo da radimo još i kao nastavnici ili kao spikeri. U poslednjih deset godina je postalo mnogo teže. Mi moramo sami da kupujemo i šminku za pozorište, iako je tursko pozorište 100 procentno finansirano od države, mi smo u osnovi ti koji ga podržavamo. Zajednička kulturna saradnja sa Evropom za nas je jako važna, i mogla bi da nas oslobodi političke diskusije oko kulturnih razlika izmedju Evrope i Turske.

Najveći broj umetnika u Turskoj čak ni ne žele da Turska obavezno udje u EU, za njih je prevashodno interesantan put kojim je Turska spremna da ide da bi ušla u Evropu. Tako je zemlja uspela da u poslednjoj deceniji doživi veliki razvoj, a bilo bi fantastično kada bi se to isto desilo i sa pozorištem, smatraju umetnici.

Uprkos svih kritika na stanje prilika u teatru, Turci igraju na takvom nivou da bi ravnopravno mogli da se nose sa svakim evropskim glumcem. Veliko oduševljenje ispoljili su turski glumci u radu sa evropskim režiserima. Prva postavka nemačkog reditelja sa turskim glumcima u Istambulu, metropoli sa 17 miliona stanovnika, neosporno je bila prava senzacija. Po gradu su svuda bile izlepljene plakate sa najavom predstave "Danton", a Roberto Ćuli je bio prava medijska zvezda, u novinama je često citiran pitanjem: "Može li se demokratija uspostaviti nasiljem", što je Turke podsetilo na njihovo odlučno odbijanje rata u Iraku, kao i na to koliko je teška njihova sopstvena borba za demokratizaciju u Turskoj.

Ćuli je sa uživanjem režirao u islamskoj zemlji "Bihnerov tekst" koji je pun seksualnog naboja i slika Dantonove borbe sa erosom i tanatosom. Isto kao i sa paradoksalnom situacijom, izmedju islama i moderne u gradu Istambulu. Potstrekači Roberspjrovog fanatizma obučeni su kao transvestiti, koji se u kosmopolitskom Istambulu mogu videti na svakom uglu. Ipak to je samo jedna od mnogih protivurečnosti u ovoj zemlji izmedju Islama i Evrope, u kojoj čovek ni sam ne može da kaže koliko ona pripada Evropi. Turska publika reaguje sa oduševljenjem uprkos neobičnom i po mnogo čemu provokantnom stilu. Ipak, čini se da publika oseća da bi Čulijeva predstava u Instambulu mogla da označi novu vrstu kulturne saradnje sa Turskom, od koje bi obe strane imale koristi.

Ono što bi za Turke moglo da bude pozorišni pledoaje, za pristup Turske EU na nemačkoj strani možda označava novi početak pomoći u integraciji 2, 5 miliona Turaka koji žive u Nemačkoj.

Dorotea Markus