Kulturni život Srba u dijaspori

Klubovi Jugoslovena u Nemačkoj počeli su da se osnivaju neposredno posle dolaska prvih radnih migranata sa prostora bivše Jugoslavije. Tih sedamdesetih godina, oni su imali za cilj da neguju kulturu i tradiciju iseljenika. Raspadom zemlje klubovi Jugoslovena postali su nacionalni klubovi, sa istim ciljem. Mogućnost da se u tudjem svetu nadje deo zavičaja bila je i od strane migranata i od strane domaćina pozitivno ocenjena a i zadovoljavala je društveno- kulturne potrebe naših iseljenika.

Za Marjanu, koja pripada drugoj generaciji ekonomskih migranata, klubovi su važan deo njene mladosti.

«Jer bila sam član kluba u Kelnu. Veoma smo bili aktivni i uspešni u folkloru, horu. Bilo je dosta aktivnosti i proslava praznika bivše Jugoslavije. Aranžiranje koncerata naših pretežno narodnih pevača i pevačica.«

Naravno da kulturna scena, kako tada tako i sada živi izvan takozvanih srpskih klubova. Srpski slikari izlažu svoja dela, pesnici održavaju pesničke večeri, afirmisani glumci u Nemačkoj postižu zapažane uspehe.

I dok folklor zaslužno budi interesovanje naših migranata, drugi kulturni sadržaji se zanemaruju. Nameće se pitanje, da li Nemci rad naših umetnika više cene, nego što smo to sami u stanju?! A zatim, koliko smo zatvoreni prema drugim kulturama koje naši umetnici kroz svoj rad prezentuju? Nada Kokotović, poznata režiserka koja radi u Nemačkoj kaže:

«Ne bih htela nikoga vredjati, ali verovatno su ljudi koji su došli iz bivših prostora, ovisno kada su došli, drugačije orijentirani prema kulturnim vrednostima pa izmedju ostalog i teatru. Meni je još više žao za ljude koji su intelektualci, koji bi trebali znati i hteti i više se interesirati... da oni isto vrlo malo dolaze. Za druge ljude bi se moglo reći da se oni bore za život i da je to jedna sfera koja ih manje zanima.»

Stariji migranti su, kako pokazuju brojne studije, orijentisani na kulturne sadržaje koji se tiču same Srbije i njene tradicije. Na folklorijadama se uz vrsnu igru izvodjača mogu čuti povici i zvižduci oduševljene publike.

Povodom nedavnog gostovanja predstave iz Beograda «Slobodne žene balkanske», sa poznatim glumicama Ljiljanom Lašić i Ljiljanom Blagojević, predsednica Kulturno umetničkog društva «ORO» iz Frankfurta, Svetlana Ilić je rekla:

«Da nisu u pitanju ovako poznate glumice kao što su Ljiljana i Ljiljana, verovatno bi ovde bilo nekih tridesetak ljudi i to je to. To je i razlog zašto smo mi to uklopili sa malo muzike, računajući da će jedan broj ljudi doći, ako ni zbog čega drugog, onda zbog muzike.»

Šta je sa mladjima, koji su došli devedesetih godina i koji mahom imaju nešto više obrazovanje? Da li oni sada žele da se ograde od srpske tradicije , pa samim tim i od srpskih umetnika, nevažno kom umetničkom nivou oni pripadali? Bojan Šarenac, student koji je iz ideoloških razloga emigrirao kaže:

«Podsvesno to sigurno ima veze sa lošim iskustvima koje sam doživeo za vreme tog gradjanskog rata i možda strah od neke... Nakon neke uništene mladosti strah da uopšte dodjem u kontakt sa tom prošlošću»

Poezija našeg pesnika Jovana Nikolića, koji živi i stvara u Kelnu, prevedena je na Nemački jezik. I kako kaže Nemačka ga već četvrtom stipendijom podržava u radu. Medjutim na književnim večerima, koje priredjuje, naših ljudi nema.

«Interesovanje je nikakvo. Ono ne postoji. Čak i one generacije koje su došle kasnije i nisu slušale klubo- folk, čak i te generacije se ne odazivaju. Može biti da se nesvesno ogradjuju. Ne žele imati kontakt ni sa čim što ih podseća na neprijatnost i užas koji su poneli sa sobom.»

Užas i užasvanje s jedne i preterani tradicionalizam s druge strane nisu dobri preduslovi za početak jedne nove ere društvenog i kulturnog života Srba u dijaspori.