Kulturno nasledje - Istok Evrope

Nemci i Istok Evrope, to je mit i trauma, tvrdi istoricar Karl Slegel. Stotinama godina su Nemci ziveli u raznim drustvenim uredjenjima istocnih zemalja srednje Evrope, unapredjivali poljoprivredu, gradili gradove, ustanovljavali pravni sistem i pomagali umetnike i naucnike. Zatim je dosao slom u 20 stolecu sa proterivanjem, deportacijama, ubistvima Jevreja, pustosenjem posle Drugog svetskog rata i pomeranjem mnogobrojnih granica. Posle 1945 g. kaze Slegel, istrazivanje na istocnoj strani svedeno je na vojne operacije i nastavlja:

" 1989 godine je doslo do nove situacije. Vise se nije radilo o neprijateljestvu, nego razumevanju, ne o raskrinkavanju i opravdanjima nego o istini i primerima. To znaci da istorija ponovo dobija komleksnost i samim tim i stvarno bogatsvo".

Od prosirenja EU pitanja zejdnickog kulturnog nasledja, kao i pitanja istorijske obrade postala su od posebnog interesa. Slegel se pita na koji nacin se o tome moze govoriti bez revizionizma. Kristina Vajs, nemacka ministarka za kulturu, smatra da se nasledje mora shvatiti kao sasna za izgradnju zajednicke buducnosti:

"Ne radi se o tome da se iz proslosti izvode zahtevi za danasnjicu. Moguche je samo sloziti se sa Ginterom Grasom koji kaze:

" Kao i sedamdesetih godina i danas sam misljenja da mi jesmo izgubili zemlju ali nigde, ni u jednom postdamskom ugovoru ne pise da kulturna supstanca tih provincija i gradova mora nestati u zaboravu. Onaj ko ne zaboravlja nije zbog toga revizionista"

Zato onaj ko se seca moze ponovo da uspostavi bliske kulturne veze Istoka i Zapada. Od 1989 su, prema recima istoricarke Ane Volf Poveske, u Poljskoj ponovo otkrivene mnoge vrednosti:

"Sa obe strane granice Odre i Nise bilo je obavezno da se istorija predstavlja samo jednostrano, sa nemackog ili poljskog stanovista. Demokratski prelom u srednjoj Evropi i pad berlinskog zida izneo je svu bedu na videlo: kratkovidost i zavodljivost kada je o nacionalnom razmisljanju o kulturnom nasledju rec."

Danas je u Vroclavu, u Sljonsku, opet samo po sebi razumljivo da se grad opet zove starim imenom - Breslau, a njegovi stanovnici su poslednjih godina mnogo truda ulozili u to da obnove kulturne spomenike nemackog grada. Stranci su prema recima Kristine Vajs postali deo lokalnog identiteta. I to nije usamljen slucaj. Slicno je i u drugim mestima, kaze Karl Slegel i nastavlja:

"Vec duze vreme se zajednicki radi na nasledju i priznavanju dvostrukih, ako ne i trostrukih ili cetvorostrukih proslosti gradova i spomenika. Ono sto je pre deset ili dvadeset godina bilo nezamislivo, da se putuje tamo i nazad, turisticki ili poslovno, sada je svakodnevna rutina. Nestajanje granica, mogucnost da se gleda oko sebe, kraj starih neprijateljstava, sve je to omogucilo jedan novi pristup".