Lars fon Trir – još jedan film o sebi

Ono što je počelo kao bilo koja druga konferencija za novinare, na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu završilo je kao skandal. Danski režiser Lars fon Trir je izrazio saosećanje za Hitlera u danima koje je provodio u bunkeru i objavio da je nacista. To je trebalo da bude vic. Ipak, niko od organizatora festivala se nije nasmejao – Lars fon Trir je proglašen za personu non grata. U senci je ostala činjenica da je njegov novi film „Melanholija“ sjajan.

Drugi pogled

Lars fon Trir približno 30 godina značajno utiče na evropsku kinematografiju. Iako je na projekcijama retrospektive njegovih dela, bioskop Vavilon u Berlinu bio prepun, Fon Trira nije lako impresionirati.

Njegova ljubav prema filmu se probudila još kada mu je majka poklonila Super 8 kameru, priča Fon Trir, rođen pre 55 godina u Kopenhagenu. Snimao je svašta jer ga je impresionirala tehnika. Njegovi filmovi se mogu tumačiti kao interpretacija sopstvenih doživljaja. Tek pošto mu je majka umrla, saznao je da njegov otac, Jevrejin, nije zapravo njegov biološki otac.

Po očevoj strani Fon Trir vuče korene iz jedne nemačke familije koja se bavi muzikom. Možda je to objašnjenje njegovog interesovanja za Riharda Vagnera, nemačku istoriju i provociranje: „U moje vreme u Danskoj na provokaciju se gledalo sa odobravanjem. Provokacija je okidač za razmišljanje. Posmatraš stvari na nov način. Možda se osetiš ljuto, možda i odlično. U svakom slučaju, nešto se pokrene.“

Mogu da pišem samo o sebi

Najveći deo njegovih filmova su drame. Pojedini su izuzetno uznemirujući, recimo njegovo poslednje delo „Antihrist“ govori o paru koji posle smrti sina u šumskoj kolibi pada u začarani krug agonije, agresije, seksa i samopovređivanja. Radikalnost kojom odišu filmovi Larsa fon Trira, može se povezati sa depresijom od koje režiser pati još od detinjstva.

Tako da ne čudi da i glavni lik u „Melanholiji“ Žastin (koju igra Kirsten Danst) takođe pada u depresiju. Naznake se vide rano: još na putu ka imanju gde je organizovano pompezno venčanje, Žastin i njen suprug Man Majkl (Aleksander Skarsgard) ostaju zaglavljeni u limuzini u jednoj uskoj uličici. Kada konačno stignu, sa zakašnjenjem, Žastinina majka (Šarlot Rampling) ih dočekuje neprijatnom zdravicom: „Nisam bila u crkvi. Malo verujem u brak. Dok nas smrt ne rastavi! Zauvek! Žastin i Majkl, dozvolite da vam kažem jednu stvar! Uživajte dok traje! Ja mrzim venčanja.“

Dok se kroz svemir planeta „Melanholija“ kreće ka Zemlji i nosi smak sveta, Žastin brine o tome da će njen brak završiti i pre nego je počeo i pada u depresiju. Fon Trir priznaje da je ona njegov alter ego: „Ja umem samo da pišem o sebi. Kada ona pada u depresiju, to je zapravo opis mog stanja.“

Rane godine

Od 1976. do 1982. Lars for Trir je studirao film na Univerzitetu Kopenhangen. Škola u kojoj je „zapravo sve bilo zabranjeno“. Čak ni „fon“ koje je dodao imenu nije smeo da koristi. U njegovom diplomskom radu, filmu „Images of a Relief“ mladi autor se bavi nacionalsocijalizmom. Usledila je njegova „Trilogija- Evropa“ („Elementi zločina“, „Epidemija“ i „Evropa“), u kojoj je Trir izdvojio istoriju Evrope u 20. veku. Obrađuje i pitanja Boga, religije, kao i pada Zapada i očigledan je uticaj autora Ingmara Bergmana ili Karl-Teodora Drejera na njegov rad.

Dogma 95 – novi evropski filmski pokret

Lars fon Trir je sa Tomasom Vinterbergom i drugima 1995. u Kanu predstavio Dogma manifest. Pokret odbacuje upotrebu tehničkih efekata prilikom pravljenja filmova (bez muzike, kamera bez stativa, bez filtera u boji). Dve godine kasnije, snimio je svoj prvi Dogma-Film. U njemu, nekoliko ljudi živi povučeno u jednoj kući u danskoj provinciji. Oni grade jednu vrstu alternativnog društva, ali se prilikom kontakta sa drugim građanima pretvaraju se da su duševno zaostali. Priče o socijalnim autsajderima su tipične za opus Lars fon Trira. Deset godina je Dogma suštinski uticala na evropsku kinematografiju, a sada je, kaže Lars fon Trir, zastarela. U periodu pokreta Dogma 95 nastalo je 39 filmova u različitim zemljama.

Žene su u centru

Filmovi Larsa fon Trira od sredine devedesetih često za glavnu temu imaju ljude kao žrtve. U filmu „Breaking the waves“ mlada žena posle nesreće koju je doživeo njen suprug, krivi sebe za njegovu paraplegiju. Film je u Kanu nagradio žiri. Za „Ples u mraku“ 2000. je dobio zlatnu palmu. Islandska pevačica Bjork igra mladu ženu koja se bori za sina kojem preti slepilo. I ovde se pokazalo da režiser uglavnom priča priče o tragičnim ženskim figurama „čija ljubav ne zavisi od sudbine ili od toga kako ih tretiraju ljudi“.

Ne samo uloge žrtve

Fon Trir se ne bavi samo žrtvama. U „Dogvilu“ 2003. glavna glumica od nekog ko trpi, postaje neko ko deluje. Nikol Kidman igra ćerku kriminalnog bosa, koja čini sve kako bi se izvukla iz tog kruga. U malom selu počinje novi život gde je stalno iznova ponižavaju, sve dok ona ne krene u osvetu. Glumci igraju na pozornici, ulice i kuće su samo nacrtane. Slika je potpuno svedena.

Smak sveta nikad nije bio tako lep

Potpuna suprotnost je film „Melanholija“. Fon Trir slavi smak sveta u svom vizuelnom sjaju. Dok Žastinina sestra Kler paniči zbog pretnje iz svemira, depresivna Žastin kraj sveta čeka kao oslobođenje. Muzika Riharda Vagnera daje romantičan utisak scenariju. Režiser priznaje da se u ovom filmu bavio, pre svega, svojim strahovima.

Autori: Bernd Sobola / Daniela Vranković
Odg. urednik: Nemanja Rujević