Lepo ponašanje u prevozu se podrazumeva!

U takozvani „laki metro“ ili „under-bahn“ ulaze tri druga, sličnih godina. Jedan očigledno dolazi sa posla sa sve kravatom i lap-topom. Druga dvojica ležernije obučeni, ali zajednički imenitelj im je flaša piva koju svako lagano gustira.

Iako i Nemci znaju da se ponašaju „opuštenije“ u gradskom prevozu, posebno petkom i subotom uveče, gotovo je nemoguće videti na podu otpatke ili daleko bilo prazne flaše jer: redovno se čisti, ljudi imaju svest o zajedničkom prostoru, a nisu ni ludi da ostave flašu kad je kaucija za svaku 25 centi.

Štefi je studentkinja, a student kao student – automobila nema, ali zato ima povlasticu za gradski prevoz. „Nikada nisam videla nešto posebno neobično u metrou. Viđam, naravno, ljude koji jedu i piju i, mnogo češće, one koji čitaju novine i knjige ili samo pričaju međusobno.“

Kontrole redovne – kazne niske

Kazne, kada se uporede sa nemačkom prosečnom platom, i nisu neki bauk. Zanimljivo je da se više isplati pušiti nego jesti ili piti u voziću. Tako bi onaj ko truje sebe i druge duvanskim dimom, ako ga uhvati kontrola, morao da plati 15 evra, a kazna za konzumiranje alkoholnih pića, zatim toplih jela i sladoleda iznosi 20 evra. Istu sumu kontrolori mogu da naplate onima koji na bilo koji način prljaju autobuse i vozove.

Što veći grad, to veći problemi, ali recimo u Bonu nema ispisanih grafita, tapacirane stolice nisu isečene, a tasteri za otvaranje vrata nisu polupani. U Bonu niko ne ustupa mesto bakama iz jednostavnog razloga što mesta uvek ima više nego dovoljno: čak i za kućne ljubimce, dečija kolica ili omiljeno prevozno sredstvo Bonjana: bicikl. U ovom poslednjem slučaju trebalo bi kupiti posebnu kartu koja je nešto skuplja od standardnih 2,40 evra - ali to retko ko radi.

Sve u svemu: Nemci su prilično fini u gradskom prevozu. Međutim, da su baš svi takvi, kontrole i kontrolora ne bi ni bilo.

autor: Nemanja Rujević

odg. urednik: N. Jakovljević