Levica deluje - samo retko

Stranka Levice je rođena 16. juna 2007. No, začeta je mnogo ranije. 1999. godine su tadašnji nemački kancelar Gerhar Šreder i britanski premijer Toni Bler predstavili svoje ideje o reformi političkog centra. Šrederov i Blerov papir su predstavljali instrukcije za radikalnu reformu socijalne države. Bio je to ubod u srce pre svega za sindikalno krilo nemačke socijaldemokratije. Ali, bolovi su počeli tek kada je teorija počela da se pretvara u praksu.

Sprovođenje u delo ideja Šredera i Blera je usledilo između 2003. i 2005. za vreme drugog mandata crveno-zelene koalicije. U to vreme pada i osnivanje „Izborne alternative rad i socijalna pravda" (WASG) za čiji se „pogon" starao Oskar Lafonten koji je kratko vreme bio Šrederov ministar finansija. Bez bivšeg predsednika SPD ne bi bilo ni ujedinjenja sa Partijom deokratskog socijalizma (PDS). A kakav bi rang danas bez te fuzije imala PDS koja je proistekla iz državne partie DDR-a SED – o tome može samo da se spekuliše.

Veliki proboj je izostao

Za stranku Levice važi: etablirala se, ali njen veliki proboj je izostao. O njemu bi moglo da se govori da je stranka čvrsto utemeljena i među biračima u zapadnoj Nemačkoj. Ali, ona je od toga udaljena gotovo isto onoliko koliko je to bila i PDS pre fuzije sa WASG. Jedino je u Hesenu dva puta uspela da uđe u pokrajinski parlament. To je premalo da bi moglo da se kaže da je ona politički teškaš za čitavu Nemačku.

Čak i u Lafontenovoj postojbini, malom Saru sa jedva milion stanovnika, Levica je sa 21,3 odsto (2009) spala na samo 12,8 odsto (2017). Bilans na Zapadu zemlje je otrežnjujući. Jedan od razloga za to je i što su tamo dugo vremena reč vodili dogmatičari: Ljudi koji su u vreme podele Nemačke na DDR gledali zastrašujuće nekritičkim pogledom. Oni su se nadali da će sa novom Levicom moći da uskomešaju Republiku. Sa retorikom koja je ukazivala na fundamentalnu opoziciju, koja je u starim nemačkim saveznim pokrajinama obeleženim antikomunizmom delovala posebno odbojno.

Tamo gde vlada Levica, vlada čist pragmatizam

Sasvim drukčije je na Istoku. U Tiringiji je Bodo Ramelov bio čak prvi pokrajinski premijer iz redova Levice. U Berlinu je Levica do 2011. već jednom bila u koaliciji sa SPD, a taj savez je ponovljen prošle godine. Gde god Levica učestvuje u vlasti, čini to pragmatično i bez buke. I pri tome stavlja akcente koji se od jedne socijalističke stranke mogu i očekivati: pre svega u socijalnoj politici.

Levica je svakako sposobna da vlada – na opštinskom, regionalnom i pokrajinskom nivou. A za federaciju to važi uz ograničenja – sve i ako je stranka u Saveznoj skupštini kao trenutno najjača opoziciona stranka često veoma dobro radila. Tako je teško zamisliti da bi minimalni dohodak mogao da bude uveden bez jakog pritiska Levice na SPD. Levica može da bude sasvim delotvorna – pa i kada treba ukazati na protivrečnosti politike kancelare Angele Merkel u okviru crno-crvene koalicije na drugim poljima.

Beskompromisna spoljna i bezbednosna politika

A u te provitrečnosti spadaju vrlo sporan izvoz oružja u zemlje kao što je Saudijska Arabija, nemački diktat štednje u Evropskoj uniji, ili poreska politika kojom su pošteđeni imućni ljudi i milioneri – na račun siromašnijih slojeva stanovništva. Levica od svog osnivanja sanja o mogućnosti da to promeni i to u koaliciji sa SPD i Zelenima. To što joj birači za tako nešto još nisu dali priliku, i pored opravdanih kritika na račun SPD i Zelenih, delo je i njenog beskompromisnog stava kada je reč o bezbednosnoj i spoljnoj politici.

Poslednji dokaz za to je bio kongres stranke prošlog vikenda. Dokle god Levica sa svojim biračkim potencijalom od 10 odsto kao da želi da ispuni 100 odsto svog izbornog programa i radije sedi u opoziciji, tamo će i ostati. S pravom.