Levica previše levo za nemački ukus

Moglo bi se pomisliti da je stiglo pravo vreme za proboj stranaka poput nemačke Levice: protesti širom sveta protiv svemoći kapitala i samovolje finansijskih kuća upravo su voda na mlin stranaka levog spektra. Pre tri godine, kada je izbio globalni skandal oko američke banke Leman Braders, novoosnovana stranka Levice bila je stara tek godinu dana. Ali, već na izborima sledeće godine se osetilo koliki je potencijal jedne takve stranke u nesigurnim vremenima agresivnog kapitalizma. Stranka sastavljena od bivših pripadnika državne partije Nemačke demokratske republike (DDR) s jedne i razočaranih socijaldemokrata s druge strane, osvojila je na izborima 2009. godine 12 odsto glasova.

Harizma Oskara Lafontena

Ali, senzacionalni uspeh nove udružene levice treba zahvaliti harizmi i popularnosti Oskara Lafontena, bivšeg šefa Socijaldemokratske stranke Nemačke (SPD). On je 1999, nakon svađe s tadašnjim socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom zbog njegove navodne neoliberalne politike, dao ostavku na mesto ministra finansija te napustio SPD. Lafonten je osnovao stranku Izborna alternativa – rad i socijalna pravda (WASG) koja se 2002. fuzionisala sa Strankom demokratskog socijalizma (PDS), naslednicom SED-a, državnom strankom DDR-a. WASG/PDS se 2007. preimenovao u Levicu.

Upravo je istorijski teret stranke koja je nosila diktaturu i u čijim redovima još uvek deluju neki od „partijaca“ ono što svako malo Levicu udaljuje od stvarnog političkog uspona na saveznom nivou.

Bez stranačkog programa

Jedan od razloga zbog kojih stranci Levice nije uspelo da izvuče politički kapital iz globalne finansijske krize je što ova stranka do danas nema sastavljen stranački program. Od osnivanja 2007. Levica se poziva na tada donesene „programske smernice“ – rezultat je politika koju javnost često doživljava kao vrlo rastrojenu i razapetu između ideoloških težnji i stvarnog političkog delovanja. Nedostatak profila trebalo bi promeniti prihvatanje prvog pravog stranačkog programa na stranačkoj konvenciji koja se danas završava u Erfurtu.

No malo ko veruje da će konvencija stranku Levice prikazati u novom, odlučnom i harmoničnom svetlu. S vremenom su problemi, umesto da se smanje, postali veći. Nakon prošlogodišnjeg odlaska obolelog Oskara Lafontena s vrha stranke, Levici nedostaje političar koji na jednak način odgovara biračima, kako na istoku tako i na zapadu zemlje. Novom dvostrukom vrhu stranke, kojeg predstavljaju Gezine Leč (s istoka zemlje) i Klaus Ernst (sa zapada), ni u jednom trenutku nije pošlo za rukom smanjiti stranački raskol.

Uvek novi skandali

Tome doprinose i skandali „istočnog“ krila stranke koji svako malo javnost šokira svojim nostalgičnim i ponekad neukusnim glasnim razmišljanjima o socijalističkoj prošlosti. Sama Leč je početkom godine punila stupce nemačkih dnevnika svojim simpatijama i naklapanjima o „Putu ka komunizmu“, a u godini u kojoj se obeležila 50. godišnjica gradnje Berlinskog zida mnogi partijski kadrovi su se proslavili izjavama o nužnosti gradnje „antifašističkog zida“ – kako je DDR režim nazivao zid koji je delio Istočnu i Zapadnu Nemačku. Vrhunac negativnih pojavljivanja u medijima je zajednička rođendanska čestitka vođstva stranke ostarelom Fidelu Kastru u kojem se vremešnom diktatoru poručuje kako njegovo životno delo tj. Kuba, „može poslužiti kao primer ostalima“.

Uz takvu političku pozadinu Levica teško može poslužiti kao politička alternativa za šire slojeve građana. To je vidljivo i iz razočaravajućih rezultata poslednjih izbora za parlamente nemačkih saveznih pokrajina, a najviše iz onih poslednjih u Berlinu gde je Levica nakon deset godina ispala iz vladajuće koalicije sa SPD-om.

Poslednja prilika

Još je gora situacija na saveznom nivou gde je Levica jako izgubila na uticaju. Od večite svađe unutar vladajuće demohrišćansko-liberalne koalicije profitiraju samo SPD i stranka Zelenih, ali ne i Levica. I nade u ulazak u koaliciju sa strankama levog centra sve više se smanjuju. SPD i Zeleni ne žele da se petljaju sa strankom koja se zalaže za ukidanje kapitalizma (koliko god to u ovom trenutku zvučalo popularno) i strankom koja šturo odbija svaku vojnu intervenciju, makar ona spašavala ljudske živote.

Posmatrači procenjuju da će konvencija u Erfurtu biti poslednja prilika za stranački dvojac Leč-Ernst za odlučno donošenje smernica. No istovremeno su sve glasniji oni koji Oskara Lafontena, koji se u međuvremenu oporavio od bolesti, ponovno žele videti za kormilom stranke i kao glavnog stranačkog aduta na saveznim izborima 2013. Ukoliko zaista dođe do Lafontenovog povratka, Levica će u sledeću predizbornu kampanju ući s jednim 70-godišnjakom kao glavnim kadrovskim adutom. Ako se uzme u obzir da je drugom harizmatičnom političaru Levice, Gregoru Giziju preko 60, teško je poverovati u najave o podmlađivanju i generacijskoj smeni na levom krilu nemačkog političkog spektra.

Autori: Marsel Firstenau / Nenad Krajcer
Odg. urednik: Nemanja Rujević