Libija posle Gadafija i Gadafi posle Libije

Nakon što je Moamer El Gadafi pre nekoliko dana na televiziji pripadnike opozicije nazvao narkomanima i pacovima, sada je promenio ton. Ponovo se obratio naciji preko televizije, ovaj put samo telefonski, tvrdeći da mladim demonstrantima zapravo manipuliše Al Kaida. A zatim je u stilu pravog „oca nacije“ pozvao i roditelje da zadrže svoju decu kod kuće kako ne bi bila izložena opasnim uticajima.

Reči „vođe revolucije“ svakako ukazuju na to da je on priteran leđima uza zid, iako njegove snage bezbednosti prema demonstrantima i dalje postupaju krajnje brutalno. Kraj tih sukoba se ne može sagledati, baš kao ni njihov ishod. Da li je Gadafi svojom primedbom želeo da nagovesti šta bi moglo da dođe posle njega? I to je nejasno, kao, uostalom, i mnogo drugih stvari u njegovom ponašanju.

Jedno je sigurno: ako ne dođe do cepanja države, Gadafi neće preživeti prelaz ka novoj, drukčijoj, Libiji. Da pobegne – ne može: niko ne želi da ga primi. A u samoj Libiji će nastati novi odnos snaga: u Bengaziju, na severoistoku zemlje, kao i u drugim „oslobođenim“ mestima, formirani su komiteti u kojima sede ugledne ličnosti. Među njima su advokati, sudije, akademici. Oni odlučuju o neophodnim merama koje treba sprovesti nakon nestanka državne vlasti iz njihovih mesta.

Narodni komiteti su inače nekada bili Gadafijeva ideja, doduše, njegova namera je bila da narodu stvori iluziju demokratije. No, ta demokratija će, ukoliko Gadafi bude svrgnut, verovano ukinuti sve što podseća na njegovu eru.

Klanovi i dalje dominiraju

Ono što neće moći da se ukine, jer je postojalo i mnogo pre Gadafija, jesu klanovi i plemena, koji u Libiji imaju važniju ulogu nego u drugim arapskim zemljama. Ko god bude došao na vlast, moraće da sklapa koalicije i saveze među tim grupama. Loše karte u rukama trenutno imaju libijski političari u egzilu, jer oni koji trenutno predvode ustanak protiv Gadafija, sigurno smatraju sebe zaslužnijim za promene, pa tako i prirodnijim kandidatima za organe buduće vlasti, od političara u inostranstvu.

Otvoreno je i pitanje u kom pravcu ovaj ustanak zapravo vodi. Bengazi i severistok zemlje su tradicionalna uporišta konzervativnog islama, pa odatle može poteći inicijativa da se državi da strogo islamski pečat. Ali, u drugim delovima države to neće biti bezrezervno prihvaćeno.

Do sada se nije izdvojio jedan prepoznatljivi vođa protesta. Nejasno je i kako će izgledati buduća unutrašnja struktura Libije kao i njeni spoljni odnosi. Čak i ako sada o tome ne razmišljaju, pobunjenici će morati da se suoče sa činjenicom da budući razvoj Libije zavisi od korišćenja njenog naftnog bogatstva – a za to je potrebno imati uređene odnose sa inostranstvom, pre svega sa Evropom.

Komentar: Peter Filip

Odg. urednik: Nemanja Rujević