Libija zove upomoć

Apel je došao iz Tobruka, oko hiljadu kilometara istočno od Tripolija. U tom obalskom gradu trenutno zaseda novoizabrani parlament koji se zbog učestalih oružanih borbi povukao iz glavnog grada. Libijski poslanici su zatražili da Ujedinjene nacije zaštite građane i institucije u ovoj državi kojom haraju naoružane bande i zaraćena plemena. Nije precizirano kako bi uopšte mogla da izgleda pomoć. Civilna misija UN povučena je iz zemlje, baš kao i osoblje većine ambasada.

Zaboravljeni konflikt

Činjenica da poslanici traže pomoć spolja predstavlja priznanje demokratskih snaga u Libiji da je zemlja doživela krah, tumači Volfgang Pužtai, bivši vojni ataše Austrije u Tripoliju. U razgovoru za DW on ipak ukazuje da sastav libijskog parlamenta nije reprezentativan jer je „odziv na izborima bio ekstremno nizak. Glasali su uglavnom ljudi koji su zainteresovani za demokratiju.“ Većina koju demokratija slabo zanima – recimo pristalice Muslimanske braće – ostali su kod kuće.

Matia Tolado iz evropskog trusta mozgova za međunarodne odnose vapaj libijskih poslanika upomoć tumači dvojako. Pravno, oni su svojim zaključkom podsetili UN na rezoluciju Saveta bezbednosti 1973, kojom je utvrđeno da treba zaštititi libijske civile. Na osnovu tog zaključka je Libija bombardovana, a Gadafi svrgnut. Rezolucija je i dalje na snazi. „Na političkom nivou, zahteva se da svetske sile nešto preduzmu jer je Libija pala u zapećak zbog novih kriza u svetu“, kaže Tolado za DW.

Dok svet uglavnom prati vesti iz Ukrajine, Sirije, Pojasa Gaze i Iraka, u Libiji se borbe zaraćenih paravojski nastavljaju nesmanjenim intenzitetom. Linije sukoba i savezništava šarene su u različitim delovima zemlje. Samo u najnovijem talasu borbi stradalo je više od 200 ljudi. U sredu je u Tripoliju u raketnom napadu poginulo pet osoba. Pužtai upozorava da se borbe ne mogu svesti na sukob sekularnih i islamističkih snaga. Pa ipak, jasno je da islamisti drže grad Misratu kao svoj bastion, dok je uporište njihovih protivnika u Sintanu.

Četiri opcije

Parlament želi da otupi oštricu paravojnih formacija. To teško ide kada se zna da većina uličnih boraca zapravo pripada zvaničnoj vojsci. „To je ironija konflikta u Libiji, borci obe strane u većini slučajeva primaju platu od libijske države“, kaže politikolog Tolado. Prema mišljenju ovog stručnjaka, teško će proći namera parlamentaraca da obustave isplate borcima u konfliktu. Moguće je da bi takva mera podstakla borce da budu još brutalniji i da uopšte ne biraju ciljeve.

Volfgang Pužtai vidi četiri opcije koje ima međunarodna zajednica. Prva je – nastaviti sve po starom. Dakle, rečima podržati pregovore svih strana, možda uključiti države poput Katara ili Turske u dijalog. „Ne verujem da tako nešto može biti uspešno“, kaže austrijski stručnjak. Druga mogućnost bilo bi ograničavanje konflikta i okretanje glave: zatvaranje granica, bez mnogo mešanja osim eventualne humanitarne pomoći, „što bi bilo priznanje da je napad u Libiji bio pogrešan“. Treća mogućnost – koja trenutno i nije otvorena – je jasna podrška centralnoj vlasti u Tripoliju u izgradnji mirne i pravne države. Četvrta opcija je, kako Pužtai kaže, ujedno ona koju priželjkuju libijski parlamentarci: ograničena mirovna misija u kojoj bi učestvovale trupe UN.

Verovatnoća da strani vojnici umarširaju u Libiju nije velika, smatra Tolado, jer za sada „nema takvih naznaka u velikim državama“. Tek su Italija i Egipat pomenuli jače angažovanje, ali bez konkretnijih objašnjenja šta bi ono moglo da podrazumeva. Tolado dodaje da eventualni Plavi šlemovi isprva ne bi znali gde da odu, jer „ne postoji jedna linija fronta nego dvadeset“. Uz to, u Libiji nema ni najmanje saglasnosti o takvoj misiji – većina paravojski neće ni da čuje za prekid vatre.