Nemački ministar spoljnih poslova je u nedelju (19.1), na kraju berlinske konferencije o Libiji, istupio pred predstavnike stranih medija sa optimizmom. Govorio je pragmatično. Učesnici su uspešno „došli do ključa kojim bi trebalo da rešimo libijski konflikt“, rekao je Haiko Mas. Sada bi samo trebalo da se „ključ stavi u bravu i okrene“. Pri tom, naravno, nije zaboravio da naglasi da je „posao tek počeo“.
S obzirom na kompleksnost libijskog konflikta i ogromnog broja uključenih sila i interesa, bio je to veoma razuman dodatak – ali ne i za samog Masa. Jer on je delovao prilično naivno na spoljnopolitičkom nivou.
Mešavina ciljanog optimizma i istovremenog umanjivanja prevelikih očekivanja omiljeni je obrazac međunarodne krizne diplomatije. Mas je takođe bez uvijanja mogao da kaže i sledeće: Verujemo da smo našli rešenje oko kojeg su se saglasile sve uključene strane, ali nažalost ne znamo da li će se svi držati dogovorenog i šta bismo mogli da uradimo u slučaju da se toga ne drže.
Takvo je stanje stvari u Libiji. Od „proboja“ ili istinske mirovne perspektive Libija je još uvek miljama daleko.
Više se nije moglo postići
Pri tom je jedno nesporno: to što je Nemačka postigla konferencijom o Libiji jeste i biće diplomatsko remek-delo. Došli su svi – od Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana, preko američkog ministra spoljnih poslova Majka Pompea i egipatskog šefa države Abdela Fataha al Sisija, pa do libijskih rivala Kalifa Haftara i Fajisa al Saradža. I skoro svi su imali sporedne uloge.
Ali svi su izrazili dobru volju i spremnost na saradnju, i svi su navodno bili jedinstveni u tom da se konflikt ne može rešiti vojnim putem. Sa svojim ograničenim sredstvima Nemačka nije mogla da učini nešto više, ali trenutno na vidiku nema nikakve alternative.
Ključna pitanja ostaju ipak nerazjašnjena, a njihov opasni potencijal je ogroman. Naime, general Haftar u međuvremenu kontroliše 90 odsto libijske teritorije. To je bez ikakve sumnje vojni „uspeh“ njegovih trupa i stranih pomagača – u koje se u najmanju ruku povremeno ubrajala i Francuska, ali pre svega Rusija, Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati. Oni zauzvrat žele da, uz saudijsku podršku, suzbiju turski uticaj u regionu.
Koliko je realno očekivati da će Haftar i njegovi pomagači da se odreknu svog dosadašnjeg „uspešnog recepta“ – osvajanja moći vojnim sredstvima? Šta bi time dobili? I ko bi zaista mogao da kontroliše situaciju ako Erdogan naloži da novi plaćenici dođu iz Sirije u Libiju ili ako Abu Dabi upotrebi dronove-ubice kao podršku Haftaru? I na kraju: kako bi zaista, i sa neophodnim autoritetom, mogla da se kontrolišu kršenja primirja ili embargo na isporuke oružja ili pak da se kažnjava sankcijama, kada je specijalni izaslanik UN Gasan Salame u potpunosti odbacio mogućnost slanja međunarodnih mirovnih trupa, a pojedini isporučioci oružja Libiji su stalni članovi u Savetu bezbednosti i imaju pravo veta?
Zajednički ključ?
Jedno se ipak može zaključiti: čak i nakon što je u sredu (22.1.) napadnut aerodrom u Tripoliju, primirje se, sveukupno gledano, dobrim delom poštuje. Što je zasluga Nemačke – ali i Rusije i Turske koje zadržavaju svoj uticaj i žele da ga ubuduće i prošire. To bi moglo da dovede do novih političkih glavobolja u Evropi, jer bi tako EU još više mogla da se ucenjuje kada se radi o izbeglicama.
Berlinska konferencija nije mogla da pruži nove perspektive i izlaz izbeglicama i migrantima koje su paravojne snage porobile i koje ih iskorišćavaju. Sumnja se, međutim, prvenstveno u to da li je u Berlinu zaista pronađen zajednički „ključ“ za rešenje pitanja moći, i da li su zaista sve uključene strane spremne da njime otvore nova vrata, što bi Libiji i Libijcima, ali i porobljenim afričkim migrantima, donelo mir, slobodu i stabilnost. Ali ako se pobliže sagledaju interesi i ambicije moći uključenih aktera, na kraju bi se moralo zaključiti sledeće: u ovom trenutku postoji samo nada.