Licemerije u nemačko-američkim odnosima

Nije da tvrdnje «Njujork tajmsa» nisu interesantne. To je ozbiljan list a poziva se na izveštaj američke armije koji je dobio pečat strogo poverljivog. Tu se, naravno, postavlja pitanje ko u Vašingotnu ima interesa da upravo u ovom trenutku u javnost dospeju nagoveštaji da je između nemačke tajne službe i Sjedinjenih Država tokom rata u Iraku bilo intenzivne saradnje.

Nema, naime, sumnje da se ovime ciljano šire poverljivi podaci. Kako su drugačije američke novine mogle da dođu u posed tajnog materijala koji čak sadrži i jednu nacrtanu skicu?

Računica bi mogla da izleda ovako: Besan zbog moralnog licemerja s kojim se prethodna nemačka vlada javno suprotstavljala iračkom ratu iako je istovremeno saveznicima prosleđivala informacije, Vašington želi da diskredituje Nemačku i kabinet bivšeg kancelara Gerharda Šredera.

Čitavu priču su u Berlinu portparoli nove vlade odmah demnatovali. A šta bi drugi i mogli da učine? Jer, stara vlada u obliku socijaldemokrata i u ličnosti ministra spoljnih poslova Frank-Valtera Štajnmajera zastupljena je i u novom kabinetu. Šef dioplomatije je posebno i pogođen ovim tvrdnjama jer je već delovao prilično nezgrapno kada je govorio o tome u kojoj je meri nemačka vlada bila informisana o letovima kojima je CIA transportoravala zarobljenike.

Štajnmajer je bio Šredera šef ureda kancelara i sa te funkcije direktno zadužen za nadzor tajnih službi. Ukoliko je ovde zaisat reč o ciljanom širenju poverljivih informacija onda je to pre svega usmereno politički na njega.

No, i demantiji savezne vlade imaju smisla. Smešna je tvrdnja da je baš nemačka tajna služba Amerikancima uoči napda prenela planove za odbranu iračkog predsednika Sadama Huseina. Svako ko je želeo mogao je neposredno pred izbijanje rata da uoči da Iračani nameravaju da Bagdad brane taktikom koncentričnih prstenova. To su znali i u Vašingtonu.

Mnogo je interesantnije činjenica da se u Americi sa podacima koje bi prosleđivali agenti BNDa računalo i tokom samog rata, očigledno zato što nije bilo informacija iz sopstvenih izvora u Bagdadu kojima se moglo verovati. Čudno je, onda, što je u isto vreme američki sekretar odbrane Nemačku svsrtao u istu kategoriju zemalja sa Libijom i Kubom.

Istinski skandal je zapravo licemerije sa kojim su obe strane zavaravale javnost. Tu će malo šta moći da promeni i parlamentarni anketni odbor koji se priprema u Berlinu. Posebno stoga što će se pred njim teško pojaviti koji američki general ili političar.

Ova navodna medijka otkrića odlično opisuju stanje nemačko-američkih odnosa. Pranje prljavog veša, izgleda, još nije postalo deo prošlosti.