Lisabon – svetlošću okupana seta
25. maj 2019.
Svakog jutra kretali smo drugim sokakom od smeštaja koji se ugnezdio iznad trga Reštauradoreš. Uličice su znale da nas zavedu belim zidovima preko kojih je bujalo ljubičasto cveće ili da se naglo završe strmim osunčanim stepenicama na kojima raste za nas bezimeno zimzeleno drvo. Ono bi čitavom prizoru dalo gotovo nadrealnu boju. Druge ulice bi se iza oštrog zavoja pretvorile u tobogane koji streme ka reci, ka Lažnom moru, kako debeli Težo na ušću u okean znaju od milja nazvati stanovnici glavnog portugalskog grada.
Lisabonski titoista
Ovaj put smo pošli uličicom u kojoj je bilo tek nekoliko pospanih radnji. Videlo se da na kraju savija udesno na Avenida da Liberdade, aveniji koja svedoči o epohama uspeha i slave. Zastali smo pred tablom sa imenom ulice. Travessa do fala-só.
Čuo sam kako nam se neko obraća na engleskom: “Znate li šta ovo ime znači?”
Iza nas je bio sed, žilav čovek, neobičnih zelenoplavih očiju. Njegovo naborano lice je na gotovo apsurdan način protivrečilo vitalnoj energiji kojom je zračila njegova ukupna pojava.
Nismo znali. Počeo je, nepozvan, da tumači. Ispalo je da je to Sokak čoveka koji priča sa sobom.
U jednom trenutku je Erih, tako nam se predstavio, bez upozorenja nastavio da priča na srpskom.
"Ja san kupi-o stan u Bograd”, rekao je. Svi smo prsnuli u smeh. Erihova životna priča se poklapa sa evropskim i balkanskim lomovima poslednjih sedamdesetak godina. Rođen je u jevrejskoj porodici u Kelnu uoči drugog svetskog rata. Porodica beži od nacista najpre u Francusku, pa u Švajcarsku. Posle rata studira na Sorboni i upoznaje vodeće levičare tog vremena. “Mislili smo da je socijalstička zemlja koja proizvodi više od jedne paste za zube već upala u konzumerističku zamku”, priča nam Erik o svojim tvrdim mladelačkim stavovima. S vremenom je u Parizu postao titoista. Redovno je odlazio u Jugoslaviju. Kada se zemlja raspala okrivio je za to balkanske glupane i zapadne moćnike. 1999. je iz protesta otišao da živi u Beograd, tamo je na Vračaru od ušteđevine kupio stan. Sada živi između Pariza, Beograda i Lisabona. Kada mu nedostaje srpska reč ubaci poneku na nemačkom, čak je izgovorio nekoliko nemačkih rečenica. Odbio je moj predlog da razgovor nastavimo na nemačkom. “Nije to više moj jezik”. A jedino njega govori bez akcenta.
Tu smo se rastali od Eriha.
Jutro je bilo puno bleštavila i senki. Lisabon, grad koji su osnovali još Feničani, donoseći ovamo kedrovo drvo iz libanskih gora, ono isto drvo za koje Biblija kaže da ga je posadio lično Gospod, počinje da se budi. Mirisima peciva i vrele prašine, zvucima jezika u kojima šišti jedno meko “š”, zvrndanjem tramvaja. Razmišljam o tome kako je onaj sokak ustvari Erihova ulica – on svoj život može da ispriča još jedino sebi. Ili – ako to slučaj namesti – ljudima rođenim u gradu koji je on izabrao kao zadnji azil za sebe, titoističkog odmetnika od zapadnog kapitalizma.
Ali balkanska istorijska melanholija je kratkog daha kada si u Lisabonu. Ovaj grad priznaje samo svoju setu upisanu u pločnike do blistavosti uglačane nebrojnim koracima ljudi koji poslednji put odlaze u luku.
Sedam dana u gradu od kamene čipke
Morao sam najpre ispripovedati ovaj susret, mada je on tek delić velikog, radosnog suočavanja sa Lisabonom. Ukoliko avionom slećete prema lisabonskom aerodromu, najpre će mašina napraviti polukrug nad pučinom pa će početi da klizi iznad ušća ogromne reke u beskrajni okean. I za tih nekoliko minuta shvatićete kakva je bila ljudska ili božija namera sa ovim mestom: Niz terasa na sedam brežuljaka, a sve stremi obali i luci. I sve se kupa u svetlosti. Posmatran kroz prozorče aviona Lisabon je bio jedno od najuzbudljivijih obećanja koje sam kao putnik ikada dobio.
Na zemlji počinje ispunjenje obećanog. Lisabonski trgovi u centru kao i ulice prema Težu popločane su sitnim kockama koje su prošarane crnim geometrijskim i floralnim motivima. Slični motivi se nalaze na raznobojnim keramičkim pločicama koje često krase fasade zgrada.
Kada se sunce s večeri nakosi prema ušću Teža u okean, ili kada se upali ulična rasveta, grad zasjakti kao da je građen na leđima ribe. Preliva se svetlo niz krljušt, niz trg Rosio, Reštauradoreš, niz ulicu Augusta. I ti trenuci, kao i svi ostali momenti lepote koja ostavljaju nemim, povežu posmatrača i grad ljubavnom niti koja će se odmotavati kroz život putnika, ma gde on bio.
Grad na neki način blizak bivšim imperijalnim prestonicama, Beču, Parizu, ali i Beogradu. Senke blistave prošlosti moćno natkriljuju osrednju sadašnjost. Pre pola veka Lisabon je imao 800 000 stanovnika. Sada ih je 550 000. Bežanija srednje klase iz centra je donekle zaustavljena. Ali u široj lisabonskoj regiji živi skoro tri miliona ljudi. U neodoljivi šarm grada spada i način na koji Portugalci trpe nedaće. Taj gotovo vedri fatalizam pomešan sa životnom radošću vidno razdvaja ovaj grad od severnih, ambicioznih prestonica, zgrčenih u poretku uspeha.
Lisabonu u pohode
Gledati grad odozgo u Lisabonu je lako. Grad je na brežuljcima i svaki od njih nudi sopstvenu panoramu koju, kada je posmatrač obujmi pogledom za sunčanih dana, i nije moguće zaboraviti. Pobrojaću neka mesta sa kojih sam mogao raširenim rukama zagrliti grad od jednog do drugog mosta.
Sa trga Martim Moniš (junak koji se žrtvovao da bi Portugalci preoteli Lisabon od Mavara) koji se u centru smestio ispod brega sa tvrđavom polazi tramvaj broj 28 (Carreira 28E dos Eléctricos de Lisboa). Turisti u redu čekaju na njega, pa je pametno poraniti. Pre devet sati ujutro se u istorijskom primerku voze uglavnom Portugalci. Šta je u vožnji posebno? Naprosto, možemo da zamislimo sebe sa polucilindrom oko godine 1900 kako se vozimo sokacima uz brdo, dok rukom skoro dodirujemo fasade kuća u prolazu, tramvaj se uz škripu zaustavlja, gospođe zadižu svoje duge haljine sa bogatim podsuknjama da bi im na tren blesnuli gležnjevi kada zakorače na papučicu.
To je tajna lisabonskih tramvaja, oni u svojoj dugovečnosti simuliraju vremeplov.
Iz Tramvaja 28 E Treba izaći na stanici Lg. Portas Sol. Odavde se iza stepensatih krovove Alfame vidi velika reka u hipnotizirajućem mreškanju. Može se krenuti pešice uzbrdo, prema tvrđavi (Castelo de São Jorge) i tamo provesti nekoliko sati, vrzmajući se između restorančića, antikvarnica i radnji sa suvenirima. Može se otići pravo ka vidikovcu, i tamo ostati neko vreme. Ili poći šinama niz brdo, u pravcu Katedrale (Catedral Sé Patriarcal). Najstarija crkva u gradu više podseća na tvrđavu. Pored nje se silazi u Alfamu.
Na suprotno lisabonsko brdo se iz centra dolazi tramvajskom uspinjačom (Elevador da Gloria). Park sa pogledom na grad se zove „Miradouro Sao Pedro de Alcantara“. Kiosk sa baštom u parku je među najboljim mestima koja pružaju ptičiju perspektivu za jutarnje posmatranje Lisabona uz kafu. Ipak, najlepši pogled je i po mom sudu i po utisku moje saputnice onaj iz jednog bara na krovu hotela Do Šijado (Do Chiado) u samom centru grada. Naime, kada se popnete na tvrđavu Sao Žorž vidite sve osim – tvrđave! Popnete li se u bar na krovu hotela, videćete i klance ulica, i krovove kako se spuštaju prema Težu i tvrđavu kako stoluje iznad grada.
Banja svetskog bola
Vratimo se tamo gde smo izašli iz istorijskog tramvaja i siđimo od Tvrđave kraj katedrale ka Alfami. Al-hamma – reč na arapskom označava izvore ili kupališta. Mogli bismo ovaj kvart označiti kao hamam ili banju. To je u mavarsko vreme bio centar grada. Posle bega bogatih Mavara, za njima je ostala ribarska i nadničarska sirotinja. Novi, hrišćanski centar se smestio dalje niz Težo. A u Alfamu su se uselili crveni fenjeri. Zemljotres koji je u 18. veku skoro uništio Lisabon, za divno čudo nije bitno oštetio ovo istorijsko jezgro grada i njegov lavirint uskih sokaka.
„Alfama je mitska životinja“, napisao je Žose Saramago. Portugalski književni nobelovac verovatno nije mogao da zna da će svoju posthumnu ovostranu večnost provoditi u trospratnoj Kući čipke, u krilu zveri zvane Alfama. Tu je smeštena Saramagova zadužbina.
Nekoliko stotinaka metara odatle uz Težo nalazi se Muzej fada. Kako muzejski preparirati živu muziku? Njenim prevođenjem u jezik slika. Ali i filmskim snimcima nastupa klasičnih zvezda fada, zbirkom instrumenata, audio zbirkom. Zašto je muzej tu? Zato što je tu prapostojbina muzičkog fenomena zvanog fado. U Muzeju su ovekovečene sve legende fada, od Amalije Rodrigez do Marize koja, kada svrati do Beograda tamo napuni arenu. Meni se najviše dopalo ulje na platnu „O Fado“ koje je 1910 naslikao Žoze Maljoa. Zanos na licu tamburaša i omađijanost žene – ima toga u svim varijantama i kod nas.
Putniku sa Balkana neće biti potrebno veliko prethodno znanje o toj muzici. Ne mora niko da mu kaže da se u reči krije latinski koren – fatum. Sudbina. Ne mora da zna da je vedro opevavanje zle sudbine i napokon, njeno prihvatanje kroz pesmu, ustvari stav prema životu. Svetski bol – saudade – nije ništa drugo do – karasevdah. Čovek sa Balkana može da zatvori oči i pusti da skokovita melodija i molski razlivene harmonije uđu u njega i da se zauvek nasele u njegovo sevdalijsko srce, zahvalno za svaki trag sete u svetu. Ista ta seta ima svoj melodijski registar sačuvan u zvucima portugalske gitare.
Zašto reagujemo tako na nacionalnu muziku najzapadnijeg evropskog naroda?
Pošao sam da proverim to u Bajro alto – gornji grad. Tamo sam uz čašu vina zaseo u jedan lokal gde građani na otvorenoj pozornici pevaju fado. Nisam očekivao da će odmah delovati. Ali je delovalo.
Kada žena u crnom pred ponoć zatvorenih očiju zapeva pod narandžinim stablima o nečemu što je zauvek izgubljeno, svi koji razumeju sevdalijske tužbalice u luku od Sarajeva preko Leskovca do Skoplja poimaju odmah i suštinu fada. Čežnja za daljinama, žal za izgubljenim domom, ljubavlju, čežnja koja priziva nemoguće. Na dnu tih harmonija memorisana je i tuga mavarske sirotinje nakon rekonkviste, gubitak kalifata, kraj sjaja, preživljavanje u uskim sokacima van novog, kraljevskog jezgra grada. Dakle, oplakivanje orijenta. Kopča je, dakle, istok u nama.
Vitlejemski Lisabon
Belem, ustvari, Vitlejem / Betlehem, na petnaestak minuta vožnje uz Težo ka ušću, poznat je kao mesto gde se u Jeronimskom manastiru ostvarena najraskošnija verzija portugalske kasne gotike – Manuelinike. Obilje, bez straha od viška, bujanje, epoha svetske moći koja slavi samu sebe. Tamo uličice mirišu anđeoski. „Nata" - „Lisabonske korpice" - to je jedan od dokaza da je beskrajna božija milost blagoslovila ovdašnje pekare. Tišina uoči trenutka kada se usta sklope oko peciva da ga posrču kao školjku puna je veličanstvenog, radosnog iščekivanja. A onda hrskavi milozvuk propraćen prelivanjem vanile u cimet, cimeta u šerbe, šerbeta u trag limuna.Kao i mnoge evrospke đakonije, nemačko pivo ili francuski sirevi i ova čudesna poslastica nastala je iza manastirskih zidina. Putnik će učiniti sebi dobro ako uz to narči i „galao“, portugalsku belu kafu. Po vrućini se može i propustiti liker od trešnje koji privremeni sugrađani ispijaju usput, s nogu, u starim točionicama.
Balkanski ljubitelji urmašica prepoznaće u portugalskim slatkišima celi spektar Orijenta sve do Indije. Pri tome nisu samo sveže „Lisabonske korpice“ kojima su krcati izlozi pekara i kafea na nekoj od ulica koje vode ka Težu događaj za nepca. Šoljica tople čokolade sa narendanim pinjolima, popijena u modernom delu grada, takođe je postala upečatljiva hedonistička tačka na memorijskoj mapi.
Pred kraj boravka je sasvim neočekivao moderni recept kaskadom prefinjenih nijansi ukusa prevazišao i raskoš tradicionalnih slatkiša. U jednom kafeu nadomak Katedrale (Pois Café) nude kolač sa dnom od testa u koje su umešene jabuke, punjen zelekansto-žutom smesom ukusa između mohita i burbonske vanile potpljene u limetu. Sve to naprašeno kakaom u prahu. Brazilski recept. To je bio skoro religiozni doživljaj: Tarte de limao.
Upad u Almadu
Valja brodicom otići i na drugu strani reke. Na drugoj obali (Almada) putnika očekuje miris ribe sa roštilja i zveckanje escajga. Ovde nam se dešava nešto po čemu ćemo pamtiti izlet na ovu obalu. Pred restorančićem oznojeni roštiljdžija baca sveže sardine na vrele rešetke. Konobar potura tanjire i kada u njih sa kuvareve štipaljke padnu po tri ribe neodoljivog mirisa on ih raznosi po bašti. Ali u njoj nema mesta. Na terasi iznad restorana je takođe gužva, ali vidim jedan sto koji još nije zauzet. Stepenicama koje polukružno vode do gornjeg sprata ulazimo u veliki prostor sa starim nameštajem i parketom mutnog sjaja. Izlazimo na terasu i shvatamo da smo upali na porodični ručak u – privatni stan. I mi i domaćini se dobro nasmejemo i ispozdravljamo se na mešavini engleskog i polufrancuskog. Samo što smo sišli dole, videli smo jedan tek oslobođeni stočić. I riba i krakovi oktopoda bila su to što treba da budu u jednoj od najslavnijih luka sveta – neprikosnoveni.
Lisabonski dokovi, lisabonske ulice
Jednom za boravka u Lisabonu, koji ne sme biti kraći od pet dana, valja posetiti Dokove (Docas) Staro pristanište je, kao u Hamburgu, preuređeno u koloniju restorančića, natkriljenih mostom danas zvanično nazvanim „25 april“. Pre toga se zvao po diktatoru Salazaru. Ili kao Saramago reče – po licemeru „koji se do poslednjag časa pretvarao da ne zna kako će delo biti nazvano“.
Ponovo ćete osetiti glad kad iz tanjira ljudi zadubljenih u razgovor zamiriše beli luk popržen na maslinovom ulju. U restorančićima putnika čekaju „Osmi putnici“ - džinovski račići drogirani belim lukom. Ako vam je do piva – u bivšem manastiru smeštena je pivnica Sevežarija Trindade, bolja od svega što čovek pomisli kada čuje taj naziv. U njoj su odlična i – vina. Inače, nisam nigde u Evropi, osim možda na Siciliji, pio tako kvalitetna vina po tako narodnim cenama.
Putnik može potom poći gradskim trgovima, sokacima i ulicama, kuda ga noge nose.
Predlažem da se na Gornji grad uputimo liftom. Njemu je je 117 godina, gradio ga je Ajfelov učenik: Elevador di Santa Žušta (Santa Justa) nije samo prečica do sledeće četvrti već atrakcija sam po sebi. Gore čeka idilični Šafariž – šadrvan nasred malog trga Largo do karmo koji za Portugalce ima veliko značenje. Na jednom kraju su ostaci manastira koji se srušio 1755. Ostali su samo vitki lukovi da svedoče o uzaludnosti čovekove težnje za večnim. A odmah do njega je sedište Nacionalne garde, sa čijeg je balkona 25. aprila 1974. proglašen kraj diktature. Ovamo svake godine dolaze hiljade Portugalaca da se sete “revolucije sa karanfilima” koja je okončala pola veka totalitarne vladavine. Nešto dalje, nizbrdicom, nailazimo na Fernanda Pesou, velikog portugalskog pesnika okamenjenenog za svojim stolom u kafeu „A Brasileira". Nema lepšeg spomenika za pesnika od njegove statue za kafanskim stolom. „Mališa, kada budem umro / neka i ja postanem dete, detence najmanje, / a ti me uzmi u naručje / i odnesi u svoj dom...".
Ako si putnik dobrih namera, zagrli, kao ja, detence Fernanda.
Mlečna jutra kod “vesele dojke”
Red je da smestim ovo što sam video, čuo, omirisao, probao u neki istorijski poredak.
Feničani, a posle i žitelji Kartage grad na ušću moćne reke koja se tada zvala Lisa zvali su Alis Ubo. Jedni tumače te reči kao „radosni zaliv“, a drugi kao „vesela dojka“.
Plinije Stariji je u svojim spisima pre skoro dve hiljade godina spomenuo da je osnivač Lisabona niko drugi nego – Odisej. Kako god, grad u jednom od svojih mentalnih slojeva ima helensku totalnu okrenutost moru. Mada, ako teramo mak na konac, Lisabon ne leži na morskoj već na rečnoj obali. Rimljani su mestu dali svoje ime – Felicitas Julia. Ali ga je narod zvao Olisibona. Grad je redovno stradao u zemljotresima jer se nalazi na mestu gde se duboko pod ljudskim stopalima zbiva večna tektonska kavga Afrike i Evroazije.
Posle Rimljana ovamo su dolazili razni osvajači, ponekad ostajali po nekoliko vekova. Najpre su to bili Vizigoti, ali već početkom osmog veka grad pada u ruke muslimanskim Mavarima. Ezan se u Lisabonu sa neznatnim prekidima čuje više od četiri veka. Grof Alfonso samo što je postao kralj Portugala a opet je imao mnogo sreće – on je 1147 nakon opsade u kojoj su mu pomagali engleski, flamanski i severnonemački krstaši, osvojio grad. Ko zna šta bi bilo da ova tadašnja Legija stranaca nije svratila do portugalskih obala pre nego što je otplovila dalje, u Palestinu.
Grad ostaje katolička tvrđava. U vekovima koji slede bogatstvo i slavu doneće mu prekomorske kolonije i trgovina. Priroda je 1755. opet podsetila celi svet da je Odisej izabrao pogrešno mesto za osnivanje grada. Zemljotres i cunami su skoro u potpunosti uništili grad. U Evropi je lisabonska katastrofa do srži potresla poredak mišljenja zasnovan na prihvatanju svega što jeste kao Božijeg davanja. Volter će samo godinu dana kasnije napisati svoju Poemu posvećenu lisabonskom stradanju.
Ali grad kakav danas znamo ne bi bio moguć bez tog razaranja. Pragmatični Markiz de Pombal, kraljev namesnik, rekao je da se mrtvi sahrane, a da se živi nahrane. Da bi izbegao epidemije naredio je da se lešvi skupljaju na brodove i sahrane u moru. Crkva se usprotivila, ali je Pombal bio jači. To je označilo početak decenijske modernizacije i kraj jezuitske dominacije u Portugalu.
Pombal je raščistio ruševine i podigao centralnu četvrt grada. Bajša (Baixa) je sve do danas reprezentativno srce grada sa blistavim građevinama koje neupućenom posmatračevom oku ne odaju da su nastale kao odgovor na smrt šezdesetak hiljada ljudi.
Važan datum u istoriji grada je svakako i osnivanje fudbalskog kluba Benfika. Sve do dolaska u Lisabon nisam znao da je to ime jednog dela grada, a posle sam iskopao i podatak da su klub početkom Dvadesetog veka osnovala 24 bivša pitomca internatskog sirotišta. Sve ostalo, uključujući Euzebija, jeste – neka mi oproste Sporting i Porto – priča o najboljem klubu zemlje koja igra najlepši fudbal na kontinentu.
Obrnuti Odisej se vraća kući
Usred Bajše sedim poslednjeg jutra u Lisabonu pred restorančićem, srčem galao i odgađam trenutak kada ću da zagrizem „lisabonsku korpicu“. Unaokolo na ulicama sunce počinje da upisuje spektakularne iluminacije u keramičke pločice na fasadama i u glatke kamene ploče na tlu. U velikom šoping centru, odmah kod mosta Vasko da Gama kupio sam žutonarandžaste zavese. One će za letnjih dana, kada se sunce probije kroz krošnju breze, ozarene lepršati na otvorenim balkonskim vratima u Beogradu. Zatvoriću oči i grad će opet biti tu:Trg presvučen u riblju krljušt. Crkva iznutra nabujala manuelinikom. Stepenište sa čempresom na vrhu. Odozgo kao da silazi Isus sa mavarskim licem u plaštu od bezbroj nijansi užegle mokraće. Ali to je samo beskućnik. Težo je lažno more na mesečini. Ljubičast grm kojem ne znaš ime. Gitara sa vratom tambure i smeđi prsti što hvataju raspon između Alfame i Goe. Miris češnjaka, riblje drobi. Molitva na portugalskom razapeta između Ž i Š. Veš i zastave. Ukus limuna, cimeta, ukus nagorele vanile. Otvoriću oči i grad će zatreperiti, sve dalji, sulud, fatamorganičan.
Tamo, u Beogradu, kao i ovde dok se sa fadom u duši opraštam od čudesnog grada rodiće se ista misao: Nisam li ja u nekom od prethodnih života bio obrnuti Odisej? On je tražeći svoju Itaku osnovao Lisabon, a ja sam u Lisabonu pronašao svoju Itaku.