Litvanija – prva stanica za beg iz Rusije

Kao i većina drugih, i izbeglički kamp u gradiću Pabrade, nedaleko od glavnog grada Viljnjusa, smešten je u okviru stare vojne baze, u dve zgrade. U jednoj su smešteni ilegalni imigranti koji čekaju red da budu deportovani, a u drugoj su lica čiji se slučajevi još razmatraju. Tu su i dvojica dečaka koji vreme ubijaju gledanjem televizije, dok njihova dvogodišnja sestra, očigledno nesvesna spartanskog okruženja i nevolje njene porodice, peva.

Njihov otac, 35-godišnjak, zarobljen u telu znatno starijeg čoveka, već dve decenije traži posao i blagostanje za svoju porodicu posle napuštanja rodne Gruzije. Sada ima rusko državljanstvo, ali kaže da su „otišli iz Rusije, jer ih je vlada mučila i pritiskala, naročito zvaničnici iz regiona Tula u blizini Moskve“.

Gruzijci i pripadnici drugih etničkih grupa suočeni su sa diskriminacijom u Rusiji, koja opasno ugrožava sigurnost njihovih porodica. „Ljudi iz ruske policije su me kidnapovali i zahtevali otkup od moje žene u iznosu od 500 hiljada rubalja, odnosno 13 hiljada evra. Jedva smo to platili, ali smo se i dalje osećali nesigurno, posebno zbog dece. Pobegli smo u Litvaniju, jer je to najbliža država članica Evropske unije“, priča ovaj Gruzijac.

Rad na integraciji

Litvanija je članica EU postala 2004. godine, što ju je učinilo pravim magnetom za migrante sa istoka, posebno iz Rusije. Polovina od 450 ljudi koji su prošle godine izbegli u Litvaniju, dolazi iz Rusije. Većina će biti vraćena, ali se mnogi nadaju da će imati sreće. „Mislim da će zvaničnici uraditi sve što mogu da bi nas zaštitili. U suprotnom ćemo se obratiti Evropskom sudu pravde. Nemamo drugu opciju – u Rusiju se sigurno ne vraćamo!“

Zakon u Litvaniji ne dozvoljava ljudima u potrazi za azilom da rade dok se njihov slučaj razmatra. Iako mogu da izlaze iz centra, većina po čitav dan provodi u okviru kampusa, kaže Gabrijela Jereckatja iz organizacije Karitas. Vreme provode učeći litvanski jezik ili u poboljšavanju kompjuterskih veština. Iako se država bori sa stopom nezaposlenosti od čak 15 odsto, lokalni zvaničnici poklanjaju pažnju ovim ljudima, što Gabrijela smatra važnim, naročito za decu.

„Oni zajedno igraju stoni tenis ili crtaju. Čak deca koja su ovde u potrazi za azilom učestvuju u školskim priredbama. Mislim da bi program interakcije trebalo da se nastavi. Ljudi koji su ovde u potrazi za azilom do sada nisu imali probleme sa policijom niti sukobe sa zajednicom“, kaže Jereckatja.

Izbeglica ostaješ zauvek

Gulam Rabani Rahmat je u Litvaniju iz Avganistana došao pre 14 godina i sada radi u Crvenom krstu. On je na azil čekao 2 godine, a sada se u proseku čeka do 3 meseca, što on smatra velikom promenom. „U to vreme nisu znali kako da se ophode prema izbeglicama. Nisu nas pitali šta nam je potrebno, odakle smo i zašto smo došli. Tek posle godinu dana bi došao neko od zvaničnika. U međuvremeno nam se život sveo na rutinu u ritmu – idi do kuhinje, jedi nešto, vrati se u sobu.“

Međutim, bez obzira na godine prilagođavanja i novu svakodnevnu rutinu u Litvaniji, Rahmat kaže da će se uvek osećati strancem. „Celog života biću izbeglica. Promena statusa nekakvom dokumentacijom ne menja um i dušu i znanje o tome kako si došao i odakle si došao i zašto. Lepo ovde živim, ali se nadam da ću se nekada vratiti u svoju državu. Jednostavno, dobio pasoš ili ne – ja ostajem samo izbeglica.“

Autori: Karen Persi / Relja Božić

Odg. urednik: Nemanja Rujević