Litvanija već spremna za evro

DW: Litvanija je skoro deset godina članica Evropske unije. Sada bi trebalo da se napravi sledeći korak: 2015. želite da uvedete i evro, iako ekonomska kriza još nije prebrođena. Zbog čega?

Dalija Gribauskaite: „Znate, ekonomska kriza nije kriza evra. I zemlje koje nemaju evro za valutu bore se sa ekonomskim problemima. I obrnuto: neke zemlje evrozone nemaju nikakvih teškoća. Stvari zapravo stoje ovako: sve nove zemlje članice su prilikom pristupanja Uniji potpisale da će uvesti evro što je pre moguće. Ako tako gledate na to, onda je to obaveza. U Litvaniji, osim toga, mi evro de fakto već imamo, jer naša zvanična valuta je čvrstim, jakim kursom direktno povezana sa evrom. Naša monetarna politika dakle veoma zavisi od Evropske centralne banke. Mi nemamo nikakve sopstvene monetarno-političke instrumente. Obaveze i ograničenja evrozone na nas se već primenjuju, ali mi od njih gotovo da nemamo nikakve koristi. Dakle ima dovoljno razloga da uđemo u evrozonu što je pre moguće.“

Kriza i dalje traje. Neke zemlje moraju stalno finansijski da pomažu druge. Brine li vas da bi sistem mogao da propadne?

„Ne radi se tu o samom evru. Radi se o ekonomskoj i finansijskoj politici i političkoj odgovornosti pojedinih država članica. A nje, naime, nema baš uvek. Ne možete kriviti evro, ako niste sposobni da donesete odgovorne političke odluke u sopstvenoj zemlji.“

Vi ste 2009, kad je kriza snažno pogodila Litvaniju, preuzeli odgovornost i uveli snažne mere štednje. Niste zatražili finansijsku pomoć Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), već ste štaviše rekli: „Zemlje koje same sebi ne mogu da pomognu su slabe“. Zbog čega ste odabrali takav put?

„Mislim da je Litvanija sasvim dobro uspela sama, bez diktata spolja. Ono što ja mislim jeste: kada postoje politička volja i politička odgovornost, onda vam nije potrebna nikakva pomoć. Radi se o tome kako vodite neku zemlju. Taj nedostatak odgovornosti je upravo problem južnoevropskih zemalja.“

Vaša suseda Letonija izabrala je drugačiji put i zatražila finansijsku pomoć. Danas je jedna od evropskih zemalja sa najvećim privrednim rastom. Da li je vaša odluka stvarno bila ona prava?

„Kao ekonomistkinja tvrdim: što je dublji bio problem, to će naravno biti i veći ekonomski rast. Zavisi od toga po kojem osnovu merite. I Litvanija ima snažan rast. U zadnjem tromesečju mislim da smo bili u trećem rangu. Ali to je zdrav rast, upravo zbog toga jer naš problem nije bio tako veliki kao u Letoniji. Ja sam ranije već jednom sarađivala sa MMF-om, 1999. nakon krize u Rusiji. Iz svog tadašnjeg iskustva naučila sam da vam niko neće pomoći. Ni MMF, niti bilo kakav plan ili fondovi EU, dok nemate sopstvenu zemlju pod kontrolom.“

Spomenuli se južnu Evropu: Španiju, Grčku – i te su zemlje morale da prežive velike rezove. Tamo ljudi protestuju po ulicama. Zbog čega kod vas nije tako?

„Moram reći da ni te zemlje nisu sprovele tako velike rezove kao mi! Mi smo državne izdatke smanjili za 12 odsto. Nismo imali drugog izbora. Tržišta su se zatvorila. A pomoć koju smo mogli da dobijemo, ne bi došla tako brzo kao što smo je trebali. Zbog toga je vlada, uz moju podršku, donela hitne odluke. Naravno da je važno da ljude uverite u to što radite. Morate početi od sebe. Moja je plata, na primer, bila smanjena za 30 odsto! I plate u vladi su bile drastično smanjene. Plate se sada polako opet oporavljaju. Tu se radi o poverenju između političara i građana.“

A da li se tu radi i o razlici u mentalitetu?

„Ponekad sami sebe kritikujemo da smo previše samokritični, da smo premalo optimistični u poređenju sa južnim Evropljanima. Ali nije to jedini razlog. Nepoverenje između političke elite i građana je u nekim južnoevropskim zemljama predugo raslo. Ni ovde ljudi nisu bili presrećni našim merama, ali one su bile nužne. Mere štednje pomogle su našoj privredi da se za godinu i po oporavi. Dakle nismo morali uopšte tako dugo da patimo.“

Kako gledate na budućnost zemlje – bez krize?

„Mislim da će nam svake godine ići sve bolje. Preživeli smo 50 godina okupacije, dakle preživećemo i dobre godine. Tu se malo šalim. Naravno da će se neke stvari promeniti. Populizam raste u zemlji, kao i svugde, kao posljedica ekonomskih teškoća. Političke stranke gube poverenje građana jer ne uspevaju da se dovoljno brzo prilagode i promene. To ljude frustrira. Ali slično se događa gotovo svuda po Evropskoj uniji.

Dalija Gribauskaite je od 2009. predsednica Litvanije. Pre toga je pet godina radila u Briselu kao komesarska EU za finansijsko planiranje i budžet. Tu diplomiranu ekonomistkinju u njenoj zemlji doživljavaju kao „gvozdenu ledi“. U maju će Daliji Gribauskaite biti dodeljena Karlova nagrada grada Ahena za njene „značajne lične zasluge u evropskoj integraciji i za razvoj njene zemlje koji u Evropi može da posluži kao primer“.

Autorke: Monika Gribeler / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković