Ljubitelji krovova
15. avgust 2009.
U glavnom gradu Belorusije, u Minsku živi rufer Anton. Desetospratnica na kraju Minska nije do kraja završena, niti će biti...Stajala je tako u nigdini, dok se nisu pojavili mladi. Na samom vrhu zgrade, na nekih 30 metara visine, daleko od očiju grada tu se sastaju ljudi sa krovova, takozvani ruferi. Anton ima 21 godinu i ponekad ovde dolazi i sam, ponekad sa drugim ruferima, ali uvek kada padne noć:
„Ovde mladi mogu da se opuste, da rade zapravo isto ono što rade i dole – da piju pivo, da se igraju igricama. Ja sam jednom ovde spremao ispit. Ali, ovo baš i nije najbolje mesto za to. Leti je divno, ali i vruće, senke ovde nema…“
Bolje krov nego palata
Vlada Belorusije je po celoj zemlji stvorila mesta gde mladi mogu da se sastaju: na primer nacionalne centre za umetničko stvaranje ili takozvane palate mladih. Cilj je podrška kreativnosti i socijalizacija, ali mladi ne bi bili mladi kada ne bi imali svoje ideje o tome kako provesti slobodno vreme.
A koji krov se koristi – to nije važno. Ponekad je to klasičan izbor: krov javne garaže, a nekad krov stambene zgrade. U jednim novinama je čak objavljena mapa najomiljenijih mesta za rufing.
Mnoga takva ilegalna mesta za okupljanje se doduše brzo zatvore ali se isto tako brzo šire vesti o nekom novom mestu. Stara priča o zabranjenom voću…
„Za mene je penjanje na sve veće visine, ekstra doza adrenalina. Jednom sam se sa drugom iz razreda popeo na kran koji je bio visok 35 metara. To je bilo fenomenalno!“
Rufing nije bezopasan
Takve avanture mogu i tragično da se završe. Prošle godine je jedna devojčica pala kroz nekakvu nezaštićenu rupu na krovu i ostala ne mestu mrtva. Vlasti su potom zgradu obezbedile bodljikavom žicom, ali za mlade zabrane znače samo još veći podsticaj. Neki idu čak i dalje…
„Ovo je prvi put da vidim te ljude. To je izgleda nešto ilegalno.“
Ruferima su se na krovu pridružili Rope Jumper-i. A oni sa zgrade visoke 30 metara skaču u prazno, da bi ih negde na polovini zaustavila sajla. To je kao kada bi se planinar okliznuo sa litice…
Autor: Klaus Jansen / Dijana Roščić
Odg. urednica: I. Ivanović