Ljudi sa Marmare

Dolazak na Halkidiki autobusom u aranžmanu neke srpske agencije decenijama izgleda isto: u ranim jutarnjim satima točkovi kofera novopridošlih turista rolaju po asfaltu i bude meštane i turiste iz prethodne smene koji će tog dana otputovati kući. Obično prethodni stanari napuštaju apartmane u devet, ostavljajući svoj prtljag u dvorištu „smeštajne jedinice“.

Iz nekog razloga grčke kuće sa nizom jednostavnih apartmančića uporno nazivaju se „vilama“ – a taj su naziv prvobitno nosile samo kuće za odmor starorimske više klase. Najmanji broj današnjih grčkih „vila“ ima luksuzni oreol.

Pridošli turisti takođe smeste svoj prtljag negde u okviru „vile“ i razmile se po mestu u potrazi za prvom kafom ili plažom. Ako imaju sreće, u očišćenu sobu će ući za dva sata, ako nemaju – tek za četiri ili pet sati.

To je prilika da se uspostavi berza informacija. Turisti koji tog dana putuju kući imaju vremena do kasnog popodneva, kada oporavljeni vozač sme ponovo sesti za volan. I oni se razmile po plažama ili hitaju da obave poslednju kupovinu. Strpljivo odgovaraju na pitanja novopečenih turista o vremenu, najboljem girosu i cenama ovoga ili onoga.

Drukčija godina

Ovaj put nije bilo takvog dolaska. Autobus nas je istovario na početku Sitonije, srednjeg „prsta“. Tu je našu grupicu preuzeo grčki vozač kombija, a većina putnika u autobusu na sprat je već bila u pokretu – dalje, prema Kasandri, najjeftinijem i najpopularnijem „kraku“.

Kada smo ulazili u Neos Marmaras pokušavali smo da prepoznamo ovu ulicu ili onaj kafe – tu smo 2018. proveli petnaestak dana. Pred „vilom“, uredno renoviranom zgradom sa lepom kapijom, nadomak plaže Paradisos, dočekao nas je agent Zoran. Na našu radost rekao je da možemo odmah u sobu broj osam jer – prethodne smene nije bilo. I zaista, skoro sve žaluzine na prozorima bile su spuštene. Bili smo sami u zgradi sa desetak apartmana.

Šta reći o tom prvom jutru? Radost je nadvladavala čuđenje. Konačno je pred nama plaža, peščana, onakva kakva nam je globalnom zarazom dugo bila zabranjena. S druge strane, na celoj plaži tog junskog jutra jedva da smo videli ljude. I tu su počela nehotična poređenja sa krajem maja 2018: Tada, u „predsezoni“, plaža je bila puna. Ukoliko ne spadaš u ranoranioce, ležaljke u prvom redu nisi mogao da nađeš. A sada, na poprilično dugačkoj pustoj plaži, samo su dva ili tri kafea iznela suncobrane i ležaljke. 

Bezljudne plaže

Popili smo lošu kafu u kafeu italijanskog imena, koji je kao protivuslugu nudio suncobran i dve ležaljke. To nas je koštalo šest evra. Konobar nas je obavestio da kafe nema internet konekciju. Nije bilo važno. Ležali smo na suncu, nikog da se ispreči između nas i prozirne, beskrajne vode koja šapuće talasima. Ostrvo Kelyfos – Kornjača – jedino ostrvo Toronskog zaliva udaljeno pet kilometra, odmara nam se u oku. Obalnom ulicom koja je odmah iza uske plaže, retko prolaze automobili. Iza nas je parkiran transporter sa velikim natpisom PAOK, tek da se zna čija je ovo teritorija.

Popodne smo odlučili da odemo u centar, udaljen od smeštaja petnaest do dvadeset minuta laganog hoda. Naravno, uzbrdo, pa nizbrdo, jer je Neos Marmaras je sazdan od ulica koji poput tobogana poniru ka uvalama da bi se opet popele preko sledeće kosine i spustile se do nove uvale.

Prva uvala je ujedno i prvi od nekoliko centara ovog grada. Tamo zatičemo tavernu u kojoj smo pre tri godine proveli poslednje veče na moru. Njena bašta je na maloj plaži, karirani stolnjaci, cveće. Samo što si tada morao da rezervišeš dan unapred, a sada bi gazda bio srećan da svratiš u bilo koje doba dana. Potom opet uspon obalom do lepe Crkve Arhanđela Mihaila, posle koje sledi ponovno spuštanje u drugi centar. I naposletku ponovo uzbrdica pa nizbrdica do gradskog stadiona i Gradske plaže – dela grada gde smo bili prošli put smešteni. Ova prazna plaža nam izgleda još čudnije, jer je gužva na njoj u vreme masovnog turizma bila daleko veća.

Novi asfalt, nove brige

Šetajući pola juna po gradu od jedva četiri hiljade duša, shvatili smo da su naselja u bregovitom delu dobila novi asfalt, a put uz plažu Paradisos je dobio novi trotoar. Lokalne vlasti makar nisu gubile vreme, pa su iskoristile retku priliku da doteraju gradske ulice bez saobraćajne gužve.

Sa žaljenjem konstatujemo da neki ugostitelji i hotelijeri nisu ekonomski preživeli pandemiju. Ne radi ni jedna od najlepših hotelskih bašta u mestu – Dire Cafe & Bistro – odmah ispod crkve. I hotel je zatvoren. 

Nisu retke ni manje radnje sa izlozima iznutra prelepljenim novinama. A oni koji su ekonomski preživeli kao da su bili iznenađeni početkom sezone. Sporo su se budili iz nametnute pasivnosti, kao da ni sami nisu verovali da će neki ljudi doći na njihovu obalu. Zatekli smo ih dok farbaju ograde apartmana, majstorišu oko renoviranih radnji koje će jednom biti otvorene. Mnoge ambiciozno zamišljene građevine ostale su nedovršene. Kao lobanje sa praznim očnim dupljama – prozorima – čekaju bolja vremena.

U buticima su se prodavačice dosađivale prčkajući po mobilnim telefonima. Na terasama dominira grčki – što je bilo nezamislivo za sezone pre pandemije.

Kvalitet protiv letargije

Ali neke stvari su nas obradovale svojom žilavošću. Verovatno najbolja taverna u mestu – Dimitris – smeštena iza Paradisosa, radila je, pa makar samo za nas, prvih dana juna. Čarobnjak u kuhinji, Makedonac, svakodnevno je izbacivao u vitrinu ponudu od pet-šest dobrih jela koja su imala grčki karakter oplemenjen makedonskom rukom. Dimitris nudi i čarobno maslinovo ulje iz sopstvenih maslinjaka – pet evra po litru.

Isto tako, taverna Paradaisos na samoj plaži ostala je verna sebi. I vino i riba su vrhunski, a pogled iz bašte na more u koje tone sunce prevazilazi svaku kičastu razglednicu.

Kada su drugog vikenda juna počeli stizati izletnici iz solunske regije, a nešto kasnije i prvi Rusi, Srbi, Nemci, terase taverni su se polako punile, a mi smo, kao njihovi fanovi, uglavnom uzalud navijali za brže omasovljenje.

Prekoputa taverne Dimitris se ustoličio novi Lidl i to je, naravno, doprinelo ugodnijoj svakodnevnevici na odmoru. Grčki deo proizvoda je zanimljiv i cene svakako povoljnije nego kod grčke konkurencije. Na mestu bivše grčke samoposluge, ovo dvospratno zdanje ima jedinstven parking u Evropi – celom dužinom sa obe strane pokriven ceradnim nadstrešnicama. Omiljene članovi ljudske porodice – automobili – ovako su zaštićeni od vrućine. Doduše, parking je na drugoj strani relativno prometne ulice. 

Šteta je jedino što radnice u ovoj nemačkoj samoposluzi evropskog glasa imaju donekle rustikalno shvatanje posla – glasne su, aljkave sa kutijama između rafova i ne baš preterano ljubazne. 

Trag „Maloazijske katastrofe“

Na plaži čitam o istoriji mesta. Ono je produkt grčke nacionalne katastrofe od pre 99 godina.

Početkom grčko-turskog rata – koji se rasplamsao nakon Prvog svetskog rata – Grci su najpre došli do Istambula i ušli u Izmir, a onda su se vojno zaglavili u Anadoliji i pretrpeli težak poraz od Ataturkove vojske. U švajcarskoj Luzani je 1923. potpisan Sporazum o razmeni stanovništva.

Dogovoreno „etničko čišćenje“ usledilo je nakon niza uzajamnih ratnih zverstava nad pripadnicima verskih manjina. Tako je sa Istočnog Sredozemlja i sa obale Crnog Mora proterano 1,25 miliona pravoslavnih hrišćana, a sa teritorije pod grčkom kontrolom 500.000 muslimana. Nije bilo bitno koji jezik govoriš, već kojem se bogu moliš. Na kraju tog procesa, u novoj Grčkoj svaki četvrti čovek bio je izbeglica.

Makedonska regija i egejska ostrva ostali su bez muslimanskog življa – setimo se da je i sam Kemal Ataturk rođen u Solunu – a na taj prostor, pa tako i na Sitoniju, naselio se veliki broj grčkih maloazijskih izbeglica. Neos Marmaras nije postojao kao grčka varoš sve do „Maloazijske katastrofe“, kako su poraz u grčko-turskom ratu nazvali Grci. Stoga ne treba da čudi izostanak starijih slojeva arhitekture – poslednje naselje u okolini ugasilo se još u antička vremena kada su se za ovo područje tukli Atina i Sparta. 

Ljudi s ostrva Marmara

Stara domovina osnivača Neos Marmarasa bila je čuvena širom antičkog sveta – ostrvo Marmara u Mramornom moru koje se proteže između Bosfora i Dardanela je davalo najbolji mermer. Žrtvenik Zevsovog hrama iz Pergama, koji se rekonstruisan može videti u berlinskom Pergamskom muzeju, sagrađen je od mermera sa ovog ostrva. Inače, ostrvo Marmara je još u ranovizantijska vremena bilo poznato i kao odmaralište carigradske aristokratije – i sam car Justinijan I je na tom ostrvu imao palatu.

Grci proterani sa ostrva Marmara pre skoro jednog veka novi zavičaj nalaze na zapadnom, obalnom podnožju brda Itamos koje je visoko 800 metara. Tu, na Sitoniji, osnivaju Neos Marmaras – Novu Marmaru. Pomislim na to da su preci ljudi koji mi kuvaju kafu dok se glasno dovikuju ili još glasnije telefoniraju, svojim rukama pre dva milenijuma obrađivali mramorne blokove za najčuvenija starogrčka svetilišta.

Sitonijska melanholija

U grčkoj istoriji stvaranje kolonija nije nova pojava. Celi Halkidiki je dobio naziv po antičkom doseljavanju kolonista iz grada Halkida, na ostrvu Evbeja, severno od Atine. Ali retko je ta kolonizacija bila plod istorijske drame ovakvih razmera. 

Žal za starim zavičajem je prožeo muzički stil Rebetiko koji je sinteza grčkog i osmanskog nasleđa – grčki fado. Ta muzika, nekada izraz sirotinjskog bola iz solunskih predgrađa, pesma neprilagođenih boema, robijaša i izbeglica, s vremenom postala nacionalno blago. U njoj su tragovi osećanja sveta jednog tragičnog grčkog rukavca koji se nakon skoro tri hiljade godina na maloazijskom prostoru sveo na ostatke ostataka. Šteta što ni jedna taverna ne ume da uvrsti takvu svirku u svoj program, mada je muzika na otvorenom u Grčkoj dozvoljena od 12. juna.

Možda u maloazijskom poreklu ovdašnjih Grka treba tražiti razlog za daleko najbolje pite koje se mogu pojesti u Grčkoj. Pekare koje su opstale to potvrđuju – kombinacija sira i spanaća, ili mesa i luka su po kvalitetu ozbiljna konkurencija najboljim sarajevskim i niškim proizvodima.

Postpandemijski umor grčkog turizma

Kada od Gradske plaže kod stadiona prošetate dva kilometra na jug, naići ćete na Porto Karas, čuveno ekskluzivno letovalište, koje sačinjava betonski kompleks sa pet zvezdica. Kako kažu meštani, hotel ima novog gazdu koji će ga preurediti u još elitnije mesto. U prilog mu ide i tradicija. Upravo tu je na samitu Evropske unije 2003. predstavljen prvi nacrt Evropskog ustava. Tako Neos Marmaras u svojoj prošlosti spaja dve daleke tačke – jedno ostrvo iza Dardanela i Brisel. Uprkos takvoj prošlosti, pandemija je ovo mesto ponovo usporila na ritam primorske palanke.

Ono što je već sada izvesno – Grčka se sporo budi iz pandemijske hibernacije. Povećanje cena nije praćeno poboljšanjem usluga. U klubu Fratelli  na gradskoj plaži kapućino će vas koštati četiri evra, mada je u cenovniku tri i po. Slično je sa restoranom brze hrane Alcano, gde su prodavali najbolji giros u gradu. Ovaj put je njihov giros bio u najboljem slučaju osrednji.

A restoran kod stadiona, čija bašta je 2018. bila puna, ovaj put u praznom lokalu nudi „meni za Srbe“ koji obećava salatu od rukole i ekskluzivnu vrstu ribe. Na sto stiže salata od bajatog zeleniša i druga vrsta ribe koju kao da su roštiljali švajs aparatom. U jednoj taverni uz obalu u centru ostariji konobar ne krije negodovanje kada naručujemo „samo“ girice, masline i vino. To su tek nasumični primeri.

„Fabrička podešavanja“

Vikendom ljudi iz solunske regije dolaze sa čoporom dece i svi pričaju uglas, u kafeu, na plaži, na ulici. Ranije smo mislili da su Grci prosečno uljudniji od nas, ostalih Balkanaca, često glasnih, bahatih i kočopernih. Možda zbog broja srpskih turista i njihovih decibela ranije nismo stigli da uočimo Grke koji su namrgođeni i neljubazni.

Ali sada, u polupraznoj varoši, lako je primetiti svakoga ko usred dana mokri naspram turističkih pansiona uz plažu ili se preko vaše glave dovikuje sa komšijom. Dobro se čuju svi koji lumpuju do sitnih sati i urlaju na putu kući.  Pandemija je u Neos Marmarasu očigledno mnoge vratila na „fabrička podešavanja“.

To pokazuje koliko je teško podići nivo turističke kulture, a koliko ga je lako srozati. Sreća, te su taverne Dimitris i Paradisos ili Hotel Areti, sa najpoštenijim kapućinom na plaži, zadržali onu šarmantnu mešavinu profesionalne usluge i srdačnosti po kojima pamtimo bolje dane na grčkoj obali.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu