Ljulja se dogovor sa Turskom

Kritičari upozoravaju već mesecima – Evropska unija se u suzbijanju izbegličke krize ne sme oslanjati na autokratski režim u Ankari. Oni koji kritikuju sleva, traže da evropske zemlje prihvate više izbeglica i da se izbore sa uzrocima krize; oni zdesna kažu da evropske zemlje moraju same da štite svoje granice umesto da to za njih radi Erdoganov režim. Još uvek je na snazi sporni dil prema kojem Turska preuzima sve izbeglice koje s njene teritorije uđu u EU, mahom u trošnim brodicama preko Egejskog mora do grčkih ostrva; zauzvrat, zemlje EU iz Turske uzimaju sirijske državljane, šalju milijarde za bolje zbrinjavanje izbeglica u Turskoj, nastavljaju pregovore o prijemu u EU i, u sklopu toga, ukidaju vize za turske državljane. Baš je kod ovog poslednjeg i zapelo, i to pre nego što je Erdogan nakon diletantskog pokušaja puča počeo da hapsi, otpušta i šikanira desetine hiljada građana. Sporni su za Brisel bili zakoni koji definišu terorizam, previše rastegljivi, takvi da se za podršku terorizmu paušalno mogu optuživati opozicionari ili novinari koji kritikuju vlast. Iz Ankare je više puta poručeno da se zakoni neće menjati.

A onda je stigao i ultimatum. Tokom vikenda je šef diplomatije Mevlut Čavušoglu za Frankfurter algemajne cajtung izjavio da njegova zemlja neće više nazad primati izbeglice koje se dokopaju EU ukoliko do oktobra ne budu ukinute vize za turske građane. Nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel je o tome rekao: „Nemačka ili Evropa nikako ne smeju da dozvole ucene.“ Tu se mislilo i na činjenicu da je tursko Ministarstvo spoljnih poslova pozvalo jednog izaslanika nemačke ambasade na razgovor nakon što tokom demonstracija nemačkih Turaka u nedelju u Kelnu nije bilo dozvoljeno da se okupljenima putem videa uživo obrati predsednik Erdogan. Ultimatum iz Turske opširno komentariše nemačka štampa:

„Još postoji nada da će Erdogan i njegovi popustiti, da ova pretnja predstavlja samo privremeno pokazivanje mišića. Jer sloboda putovanja u EU je Erdoganu unutrašnjepolitički previše važna da bi je novim sukobom stavio na kocku. Osim toga, mami i novac. Ipak je EU obećala Turskoj šest milijardi evra pomoći u zamenu za kooperativnost u izbegličkom pitanju“, piše u komentaru Berliner cajtunga. U tekstu sledi manje optimizma: „Ali bilo bi kratkovido dalje se uzdati u Tursku. Erdogan nije samo proračunat već i impulsivan. Taj neće dozvoliti da mu neko spočita da je poklekao u prepirci sa EU. Već dugo Erdogan traži druge saveznike, u prvom redu ruskog predsednika Vladimira Putina koji opet vodi svoju borbu za moć i uticaj. Turska, članica NATO s izlazom na Sredozemno more, za Putina je odviše interesantan partner. EU dakle mora da se pripremi da će dogovor sa Turskom uskoro propasti.“

Na kraju autorka komentara Daniela Vates iznosi zanimljivu tezu o tome kakva bi Erdoganova računica mogla biti: „Jedna apsurdna stvar bi možda mogla da zaustavi ovakav razvoj: ukoliko se turska vlada bude uplašila da bi liberalizacija putovanja značila egzodus najsposobnijih i najobrazovanijih – dakle masovni beg turskih građana od Erdoganovog režima – onda može biti da Erdoganovo interesovanje za bezvizni režim naprasno splasne. Bila bi to veoma visoka cena za spas evropskog dogovora o izbeglicama“, zaključuje berlinski list.

Dorotea Zims u konzervativnom listu Velt ultimatum iz Turske naziva provokacijom: „Ankari su dobro poznati uslovi za viznu liberalizaciju. Ali olakšice viznog režima sada nisu ni na vidiku, s obzirom na neprestanu demontažu demokratskih prava poslednjih nedelja. Erdogan nije bio voljan da popusti antiterorističke zakone u svojoj zemlji ni pre neuspelog puča, pa su praktično nepostojeće šanse da se to sada desi. Brisel tu ne sme da popusti. Ultimatum još jednom demonstrira da trenutno u Turskoj i Evropi važe različite vrednosti. (...) EU po dogovoru plaća prilično novca kako bi pomogla zbrinjavanje izbeglica u Turskoj. Dakle Ankara može mnogo da izgubi. Uprkos pretećem brundanju, Erdogan neće rizikovati potpuni slom odnosa sa Evropom – pa makar vizna liberalizacija nikada ne stupila na snagu.“

Drugačije o temi piše Paskal Bojker u Tagescajtungu: „Kako sjajna prilika da se poništi taj bedni dogovor!“, stoji o izbegličkom dilu Brisela i Ankare. „Od početka je bilo pogrešno na ovaj način pregovarati o viznoj liberalizaciji. Time je turskom autokrati stavljeno u izgled nešto što je mogao da prodaje kao svoj politički uspeh. Nezavisno od ovog dogovora, velika je omaška nemačke i evropske politike što još odavno za turske državljane nisu uvedene vizne slobode. Nemačka to duguje i svojim stanovnicima – oko 2,9 miliona njih ima turske korene. Nedostojan je čoveka birokratski maltretman kroz koji njihovi rođaci moraju da prolaze u Turskoj ne bi li posetili Nemačku. Osim toga nema razloga da za ljude iz Turske važe drugačija pravila nego za Nemce koji putuju u Tursku (nemački državljani u Tursku mogu samo sa ličnom kartom, prim. red. DW). Baš s obzirom na talas represije bi vizne slobode morale da budu prioritet. One bi pre svega koristile onima koji pate pod Erdoganovom vladavinom“, stoji u komentaru.

Dalje se u Tagescajtungu opisuju drugi mogući načini da se pritisne Erdoganov režim: „Za pritisak na Erdogana postoje delotvornija sredstva od odbijanja vizne liberalizacije – od momentalnog prekida izvoza oružja u Tursku do teških ekonomskih sankcija. Ali o tome niko ne priča. Jer to bi zaista ugrozilo sporazum EU i Turske o izbeglicama. Na kraju može biti da taj dil opstane, a da ne bude viznih olakšica. To je najgora zamisliva varijanta.“

Tabloid Bild u svom bulevarskom stilu već obznanjuje da je „EU loše pripremljena“ i taksativno nabraja šta će se desiti ukoliko Erdogan otvori granice za tri miliona izbeglica koje su trenutno u Turskoj: „Nemački i evropski političari uzdaju se u plan B: Grčka bi u slučaju navale trebalo da primi izbeglice. U takozvanim hotspotovima na ostrvima trebalo bi da se odluči o njihovim zahtevima za azil. Ali Grčka je loše pripremljena. Trenutno je 57.000 izbeglica u zemlji, od toga 9.400 na ostrvima. Za sve njih zaduženo je 16 službenika koji odlučuju o pravu na azil. Ništa nije bolje ni širom te zemlje, izbeglički kampovi su prepunjeni. EU je do sada ostavljala Grčku u škripcu, obećana pomoć u ljudstvu izostaje. Tako je do sada stiglo samo 66 od traženih 1.580 službenika Fronteksa; 92 od 475 traženih stručnjaka za azil; 61 od 400 traženih prevodilaca; nijedan od 30 traženih pravnika.“

Dalje Bild piše da u međuvremenu „iz predostrožnosti zemlje duž Balkanske rute (ponovo) zatvaraju granice. Mađarska je već rasporedila 8.000 policajaca i vojnika na granici sa Srbijom, a u tome, prema informacijama Bilda, ima i pomoć iz Nemačke (100 graničara) i Austrije (najpre 20 vojnika). Jedan visoki zvaničnik iz Budeimpešte kaže: Moramo da osiguramo granice. Ne možemo da se uzdamo u Tursku.“