Lošim menadžerima se loše piše?

Tomas Midelhof dugo je važio kao spasitelj trgovinskog lanca Karštat (Karstadt). No sada, u raznim sudskim procesima koji ga očekuju, mora da pokuša da spasi samog sebe. Midelhof je četiri godine bio šef spomenutog koncerna, u početku registrovanog pod nazivom KarstadtQuelle AG, a kasnije Arkandor AG (Arcandor). Kada je kriza pogodila i ovaj koncern, on je uveo vrlo oštre mere sanacije. Između ostalog, kako bi snizio dugove koncerna, Midelhof je prodao nekretnine u vlasništvu Karštata. Godine 2009. morao je da ode s ovog položaja, a nešto kasnije Arkandor je prijavio stečaj. No, uprkos tome, Midelhof nije otišao samo tako, praznih ruku, već s prilično visokom otpremninom.

Da li je to bilo ispravno? Da i ne, odlučio je sud i presudio da Tomas Midelhof mora da vrati deo tog novca. No, to nije jedino pitanje s kojim se sudije u procesu Arkandor još uvek bave. Sporno je i da li je on tokom sanacije počinio greške za koje mora da odgovara. Jedan sud je tokom prošle godine presudio tek delimično u korist Midelhofova i oslobodio ga odgovornosti. Sada se ovaj slučaj nalazi na višoj instanci, na Višem zemaljskom sudu u Hamu.

Rizik neophodan

Tomas Midelhof nije jedini menadžer koji se zbog ovakvih sumnji i optužbi mora opravdati pred sudom. Trenutno u Nemačkoj traju i procesi protiv bivših članova uprava banke HSH-Nordbank kao i protiv šefa (privatne) banke Zal Openhajm. Oni se između ostalog terete za proneveru – pojam koji je zapravo vrlo teško strogo definisati, pa samim tim i doneti presudu. Po pravilu se ovaj pojam koristi u slučajevima kada se neko neodgovorno odnosi prema tuđoj imovini; bez obzira je li reč o imovini nekog preduzeća, nekog deoničarskog društva ili pak samih deoničara. Problem je delimično taj što ukoliko neki preduzetnik preuzima i određene rizike, to uopšte nije ni čudno ni zabranjeno. Naprotiv, ukoliko određeni menadžer smatra da bi taj rizik mogao preduzeću dugoročno gledano da donese dobit, tada je čak i njegova dužnost da tako čini.

Jedan od najvećih privrednih procesa u Nemačkoj, bio je do sada takozvani proces Manesman. Sud je tada zbog pronevere teretio ondašnjeg šefa uprave Dojče bank Jozefa Akermana i ondašnjeg šefa Manesmana Klausa Esera. Radilo se o 60 miliona evra premije nakon što je preduzeće Vodafon preuzelo Manesman. Proces je obustavljen, no u sećanju je ostao pobednički gest samog Akermana po izlasku iz sudnice kao i njegova rečenica: "Ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj oni koji imaju uspeha i stvaraju vrednosti, zbog toga završavaju pred sudom".

Obojica spomenutih od tada su simboli arogancije menadžera koji se nalaze na samom vrhu velikih koncerna. I samo suđenje se kasnije u javnosti oštro kritikovalo. Mnogi su pravosuđu prebacivali dvoklasno delovanje, odnosno, da se prema vrhunskim menadžerima odnosi puno mekše nego prema ostatku stanovništva.

Jedan zakon za sve

„Zakonske odredbe se od procesa Manesman nisu bitno promenile. Sada samo češće dolazi do sudskih procesa zbog pronevere. A do toga je došlo usled promena u društvenoj svesti. Drugim rečima, sada se pažljivije posmatra rad menadžera“, objašnjava advokat Martin Šokenhof. Jerg Ajzele, profesor na pravnom fakultetu na UniverzitetuTibingen, slaže se s ovim mišljenjem i dodaje kako ova promena u svakom slučaju igra važnu ulogu i u pravosuđu.

Znači li to da su nemačke sudije i državni tužioci došli pod pritisak javnog mnjenja? Uve H. Šnajder, pravnik i bivši profesor na Univerzitetu u Darmštatu, smatra da to ipak nije moguće. Činjenicu da neki procesi i istrage traju jako dugo, on objašnjava time da je privredno pravo samo po sebi vrlo složeno. Prema njegovom mišljenju, prvo bi trebalo da se tačno razjasni, ispita i definiše pojam pronevere. „Naime, pronevera je zapravo vrlo težak prekršaj i ako se neko zbog toga sumnjiči, i ako mu se tokom procesa dokaže krivica, tada i običan građanin kao i članovi uprave nekog koncerna vrlo brzo mogu da završe u zatvoru“, zaključuje Šnajder.

Autorke: Dženifer Fraček / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović