Maja Lasić: Realno gledano u Nemačkoj je sve moguće
18. decembar 2020.
Ova, 2020. godina bi u Nemačkoj – da nije korone – najvećim delom bila u znaku velikog jubileja: 30 godina je prošlo od ponovnog ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Okrugle godišnjice su već uobičajeno povod za veća slavlja, ali i svođenje računa. Jedno od pitanja koje se neminovno i danas nameće zato glasi: koliko je zemlja zapravo zaista ujedinjena?
„To je sve pitanje perspektive. Moja perspektiva, kao nekoga ko je došao posle pada Zida, je da za mene ne postoji ta granica. Ja živim u ujedinjenoj Nemačkoj, ovo je sve moja zemlja“, kaže Maja Lasić, poslanica Socijaldemokratske partije Nemačke u Parlamentu savezne pokrajine Berlin. Ta političarka poreklom iz BiH u Nemačkoj živi poslednjih 27 godina.
Dva simbolično potpuno različita rušenja
Činu ujedinjenja prethodilo je rušenje Berlinskog zida godinu dana ranije: 9. novembra 1989. Berlin je tako od podeljenog grada i simbola hladnoratovske podele sveta, preko noći postao simbol slobode i otvorenih granica. Danas su ostaci Zida turistička atrakcija i istorijski spomenik. Ili možda ipak ne?
„Uvek ipak postoje trenuci kada se posledice podele Nemačke mogu u svakodnevnici doživeti. To su te neke rane istočnih Nemaca koje se doživljavaju u svakodnevnici zbog njihovi socijalnih problema koji imaju u određenim regionima. To je Zid koji još uvek deli berlinski grad. On ga više ne deli na Istočni i Zapadni, ali ga deli socijalno. S jedne strane su bogatiji Nemci, sa druge strane migranti koji su u zapadnom delu živeli na samoj granici.“
Lasić je i sama migrantskog porijekla i dolazi iz podeljenog društva – koje se razjedinjavalo upravo u trenutku kada se Nemačka ujedinjavala. Za njen životni put – na simboličnom nivou – nije važan samo 9. novembar 1989. godine, već i jedan drugi 9. novembar, onaj iz 1993. – i opet jedno rušenje koje je imalo sasvim drugačiji simbolički karakter. Tog dana je naime u Mostaru, gradu u čijoj bolnici je Lasić došla na svet, srušen Stari most – simbol zajedništva.
„To su bolne uspomene. Gledajući iz današnje pozicije, rane još uvek nisu zarasle. To se modifikovalo, ali posledice tog konflikta još uvek su vidljive“, kaže Lasić o zemlji u kojoj je rođena.
Nemačko prepodne i izbegličko poslepodne
Bežeći od tog konflikta, rata na prostoru bivše Jugoslavije, Lasić je kao 14-godišnja devojčica stigla u Nemačku. U Bad Godesbergu, predgrađu Bona, u tom trenutku je živeo njen otac. Bio je bio diplomata zemlje koja se upravo raspala: Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
U sveže ujedinjenoj Nemačkoj započelo je novo poglavlje u životu Lasićeve: izbeglički život. Maja Lasić, prema sopstvenom priznanju, u tom trenutku pati – pati za zemljom koje više nema. „Tvoj život je podeljen na nemačko prepodne i izbegličko posle podne. Veza između toga ne postoji“, zapisala je Lasić o prvim danima u Nemačkoj u tekstu simboličnog naslova „Kako se postaje Nemac“. Na tom putu „postajanja Nemicom“, Lasić štreberski (u školi su je, kako sama kaže, zvali štreberka) „polaže“ sve ispite: od učenja jezika, do završavanja gimnazije. Usledile su studije biologije, a nakon toga i doktorat u oblasti biohemije. „U to vreme stalno sam se borila sa saopstvenim identitetom“, kaže Lasić.
Danas, godinama nakon toga, Lasić o sopstvenom identitetu kaže: „Moj identitet je pomešan. Ja sam sastavni deo Nemačke i sastavni deo BiH.“
Nakon doktorata usledio je posao u farmaceutskoj industriji koji je trajao dve godine. No Lasić kaže da je u tom trenutku poželela da shvati „zašto su svi moji izbeglički prijatelji uspeli da u najboljem slučaju stignu do srednje stručne spreme“. Tačnije, „zašto tako mnogo migranata ne uspeva u nemačkom obrazovnom sistemu?“
Od izbeglice do političarke
Tako se odlučuje da pristupi obrazovnoj inicijativi pod nazivom „Teach First Deutschland“, čiji je cilj da se pomogne deci u nepovoljnom položaju da postignu bolje rezultate u školi. Lasić tamo ostaje dve godine. Deca kojoj pomaže su, kao i ona, migrantskog porekla.
Tokom tog angažmana Lasić je, kako kaže, shvatila da bi svaki od njenih učenika „bio uspešniji samo kada bi smeo da pohađa neku drugu školu u nekom drugom delu grada“.
No i pored toga, Lasić smatra da je „realno gledano, u Nemačkoj sve moguće. Ali, broj tih koji uspevaju da idu tim putem još uvek nije dovoljno veliki.“
Zato se, nakon angažmana u školi, Maja Lasić odlučuje za sledeći korak: politički angažman. Tako postaje članica Socijaldemokratske partije Nemačke, a 2016. godine na izborima ulazi u Parlament nemačke savezne pokrajine Berlin. Upravo na tom primeru Lasić vidi i jednu od glavnih razlika između nemačkog i društva u BiH: „Ja kao osoba koja nije ovde rođena, koja definitivno ima drugo poreklo i koja ima čvrste korene u BiH, sam Nemica koju su Nemci izabrali kao svoju predstavnicu u nemačkom parlamentu. To je nešto na šta BiH još nije spremna. Još ne“.
Strah od prvih komšija
Lasić je u Parlamentu u prvom mandatu. Da li će ponovo dobiti poverenje birača zavisiće od postignutih rezultata tokom aktuelnog mandata. A glavne teme njenog angažmana i dalje su one koje su vezane za njen životni put: obrazovna politika i pitanja integracije.
Nekadašnja izbeglica smatra da je odluka kancelarke Angele Merkel o prijemu izbeglica 2015. godine bila ispravna. A na pitanje o tome kako se oseća kada vidi današnje slike izbeglica u kampovima na spoljnim granicama EU, odgovara kratko: „Ja to ne mogu da gledam. Dolazim iz društva koje je kolabiralo zbog straha od prvih komšija“, kaže Lasić.
To je društvo koje je Lasić napustila pre nepunih 30 godinam upravo u trenutku kada se razjedinjavalo, nakon čega je započela novi život u društvu koje je u tom trenutku krenulo potpuno suprotnim smerom: smerom ujedinjenja. I u istoj godini – 2020. – oba društva slave dva velika jubileja: Nemačka 30 godina od ponovnog ujedinjenja, BiH 25 godina od okončanja rata i uspostavljanja mira. Jedno je sigurno: oba su nepovratno obeležila život Maje Lasić – bivše izbeglice, danas nemačke političarke poreklom iz Bosne i Hercegovine.