Kao i kancelarka Angela Merkel, i francuski predsednik Emanuel Makron ima puno posla na unutrašnjem političkom planu. Možda i više nego što trenutno može da savlada. No to ga nije omelo da na međunarodnom i evropskom nivou bude posebno aktivan kako bi branio multilateralizam i osnovne vrednosti Evropske unije. To je karakteristika hvale vredna u vremena koja su za Evropu turbulentna – kako u politici tako i na drugim područjima.
Makron se nalazi usred ofanzive šarma, pokušava da dobije podršku za predlog o reformi EU. Ali odlučujuće je da prepozna prijatelje i neprijatelje – i shvati da su strateški interesi važniji od šarma.
Francuska ima ključnu ulogu u EU i zalaže se za kontinuirani integracioni proces. To je nešto što bi Rumunija i druge države naklonjene Briselu mogle da podrže – za razliku od Mađarske ili Poljske. U tim uslovima je teško gledati na istočnu Evropu kao na jedinstveni blok.
Makron je sigurno uneo u EU novi francuski stil vođenja i više elana. Spremno ulazi u konfrontaciju s protivničkom koalicijom koju vode Mađarska i Italija. Mađarski premijer Viktor Orban je regionalni idejni vođa, no na žalost, nije konstruktivni činilac za Makronov veliki evropski projekat.
U pogledu načina vođenja EU Makron je verodostojan i relativno predvidiv u svojoj odvažnosti. On je već predočio više zanimljivih predloga. Reakcije istočnih članica EU bile su različite. Nemačka je de facto i dalje u istoj meri voljeni i omraženi vođa EU (u međuvremenu je teško govoriti o francusko-nemačkom motoru nakon krize evrozone), dok se Poljska smatra vođom istočnoevropskih država.
Istočna EU od Pariza, Berlina i/ili Brisela želi bolje mesto za stolom. Bez obzira na to jesu li nacionalizam i patriotizam omiljeni na Zapadu ili ne – mi živimo u patriotskim i nacionalističkim vremenima. Samopouzdanje je jaka valuta u celoj centralnoj i istočnoj Evropi. Te se zemlje mogu šarmirati samo ako se prema njima ponaša s poštovanjem i, naravno, od njih zahteva isto to – uzajamnost je ključ svega.
Istovremeno Istok očekuje neku vrstu novog kapitalističkog socijalnog ugovora, na osnovu kojeg vlade mogu, s jedne strane, držati otvorenim vrata za globalizaciju i strane firme, a s druge strane, obezbediti da su sopstveni građani zaštićeni i da ne budu iskorišćavani.
Većina istočnoevropskih zemalja ima – ili barem želi da ima – dobre odnose sa SAD. To znači da bi se kod svakog diskursa EU-first u istočnoj Evropi trebalo da radi o nekoj vrsti „nacionalne“ konsolidacije Evropske unije, o stabilnosti – a ne o rivalstvu sa SAD.
Jasno je da ne žele sve članice EU na Istoku isto. To važi čak i za zemlje Višegradske grupe: Poljska verovatno ostaje na strani Mađarske, ali Češka i Slovačka su možda manje zainteresovane da slede evroskeptične poruke iz Varšave i Budimpešte. Članice Višegradske grupe povezuje odnos prema migracijama, ali njihovi predlozi rešenja neće se svideti Francuskoj.
Baltičke zemlje više naginju jakoj Evropi, u kombinaciji s jakim transatlantskim vezama. To važi i za Rumuniju i Hrvatsku, ali za Bugarsku i Sloveniju nešto manje. U nekim od tih zemalja su korisna iskustva s uvođenjem evra. Bez obzira na govore sa Akropolja – da, Makron je takođe pokušao da impresionira govorom sa tog mesta – od pomoći je ako ekonomija jedne zemlje ne mora da pretrpi grčku tragediju.
Pogled na Baltik, kao i na države centralne i istočne Evrope, pokazuje da bi Makron mogao da nađe saveznike za evropske planove, ali mu prvo trebaju poruke krojene po meri. Lični šarm nije dovoljan. Mi živimo u pragmatičnim, ciničnim i populističkim vremenima u kojima teško pada imati poverenja u nekoga ko strastveno veruje u EU – čak i kad nekog takvog nađemo.
Istočna Evropa je svesna da svi sedimo u istom čamcu, ali želi da ima pravo učešća u donošenju odluka kod važnih reformi EU. U tome je izazov za svako novo oblikovanje bloka u bliskoj budućnosti. Evropski izbori u maju 2019. mogli bi doneti više jasnoće. Ko posmatra razvoj razilaženja Makrona i Orbana, stiče utisak o tome u kojem se pravcu EU kreće. Nadajmo se da će kad prođu sadašnje muke i dalje postojati šansa za napredak.
*Radu Magdin je rumunski analitičar i konsultant. Bio je savetnik rumunskog premijera (2014-2015) i moldavskog premijera (2016-2017). Od 2007. do 2012. radio je u Briselu u Evropskom parlamentu, EurActivu i Guglu. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa