Mali se tiče svih nas!

Konačno je postignuta suglasnost na evropskom nivou: 250 instruktora trebalo bi da obučava malijsku vojsku i osposobi je za borbu protiv islamista u toj zemlji. Evropi je za donošenje te odluke bilo potrebno više meseci, dok su islamisti širili strah u selima na severu zemlje. Smrt, mučenja, egzekucije, silovanja i pljačke – sve to su ljudi proteklih meseci morali da pretrpe. I to u jednoj tolerantnoj zemlji, koja je do sada važila za pozitivan primer kada je reč o demokratskom razvoju. Reč je o nasilju, kojem se više nije moglo suprotstaviti samo političkim sredstvima. Francuzi su to prepoznali i dejestvovali, dok je ostatak Evrope još uvek bio zaokupljen procesom usaglašavanja i samim sobom. I: francuska javnost stoji iza te intervencije koju su podržale Ujedinjene nacije i evropski susedi. I to bez zadrške!

Mali nije bilo kakva zemlja u pustinji

A Nemačka? U godini u kojoj se održavaju parlamentarni izbori političari bi tu temu zapravo želeli da potisnu. Strahuje se od široke debate u medijima. I to je jedan od razloga zašto Nemačka vežba uzdržanost i do sada je poslala dva transportna aviona. O nekoj većoj misiji morao bi da odlučuje Bundestag, a najkasnije tada to bi bila tema u medijima i među ljudima u zemlji.

S druge strane: možda se ta debata i ne može zaobići. Možda bismo mi ovde u Nemačkoj trebalo hrabrije da je vodimo. Skoro četvrt veka nakon ponovnog ujedinjenja, u vremenu asimetričnih konflikata sa globalnim posledicama, Nemačka je u bezbednosno-političkom smislu potrebna i u Africi. Ipak, kada je reč o našem susednom kontinentu, onda to teško činimo. A nedostaju i informacije. U izveštajima nemačkih medija, Mali ostaje tek „neka zemlja u Sahari“. Ipak, ta zemlja ima potencijal da postane regionalno bure baruta.

Ako se Mali raspadne, Sahara će se naći u plamenu. A time i region koji bi i u Nemačkoj konačno trebao da bude shvaćen kao neposredni, susedni region. Kao jedna od zemalja sa najvećom površinom, Mali se graniči sa sedam zemalja, među kojima se čitav niz država mora označiti kao slabe, i koje se bore sa sličnim problemima: siromaštvo, nedostatak državnih institucija, terorističke grupe, organizovani kriminal.

Rizici misije su veliki – to pre svega važi za kopnene trupe francuskih snaga bezbednosti i za 3.300 vojnika zapadnoafričke unije. Ipak, rizici koji će nastati, ako se sada ne bude odlučno reagovalo, veoma su ozbiljniji. To pokazuje otmica talaca na gasnom polju na jugu Alžira, što ide na račun terorista Al Kaide i islamskog Magreba, a koji su zahtevali okončanje francuske vojne misije.

Čekanje je najlošije rešenje

Da li Evropa želi da gledati kako od tolerantnog Malija nastaje islamistička, božja država? Veruje li se iskreno da će problem biti rešen čekanjem, odugovlačenjem i zatvaranjem očiju? Evropski političari za spoljna pitanja i tajne službe za inostranstvo znaju to bolje: u Africi, srednjoročno, može nastati islamistički teroristički pojas koji bi se prostirao od južnog Alžira i Mauritanije, preko Malija i Nigera, pa do severa Nigerije.

Do sada tamo terorističke grupe nisu operisale pod zajedničkom upravom, do sada su one međusobno bile malo povezane. Ali to se može promeniti, ako im se da prostor. Sada im treba uskratiti taj prostor, prekinuti veze koje imaju i uskratiti im izvore prihoda. Upravo to se može učiniti vojnim angažmanom. I zbog toga bi i Nemačka trebalo da se više angažuje. Mali se tiče svih nas, tamošnji razvoj situacije nije afrički problem.Komentar: Ute Šefer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković