Mastriht – na evropskom balkonu
8. februar 2020.
U Mastriht sam prvi put došao sredinom devedesetih. Bilo je lako prevaliti četrdesetak kilometara od Ahena, gde sam živeo. Do tada je za mene taj grad bio povezan sa najvećim eksperimentom u istoriji Kontinenta – Evropska unija je po ugovoru iz Mastrihta trebalo da postane entitet sa sopstvenim novcem, bez sopstvene vojske, sa sopstvenim parlamentom, bez sopstvenog predsednika.
Burna istorija Mastrihta kao da ga je predodredila da bude mesto potpisivanja čuvenog Mastriškog ugovora. Evropska unija i evro rodili su se ovom holandskom gradu 7. februara 1992. Od tada Mastriht nazivaju „balkonom Evrope“.
Mene je devedesetih fascinirao paralelizam istorijskih procesa – bivši komunistički istok Evrope se krvavo fragmentizovao, a Zapad se mirno ukrupnjavao. Čak sam u svom magistarskom radu pokušao da pronađem vezu između ta dva procesa.
Holandski komšiluk
Ali Mastriht nije bio onakav kakvim sam ga zamišljao. Očekivao sam mnogo veći grad sa više smisla za birokratsko kreiranje evropskih integracija. A obreo sam se u prelepom starom gradu na velikoj reci, sa bezbroj kafea.
Iz kafića na obali ili na brodovima usidrenim kraj doka na kojima je pisalo Coffeeshop mirisala je marihuana. Te uživaonice lakih opijata zvale su se Misuri, Meri Džejn, Sloumošn. Pola pogranične Nemačke je ovamo dolazilo na duvku.
Ne znam ni sam koliko puta sam bio u Mastrihtu. I dan danas, kada navratim u Ahen, najčešće skoknem do holandskog komšiluka. Ovaj put sam se kod Pozorišta u Ahenu ukrcao u autobus koji svakih sat vremena saobraća prema Mastrihtu. Dan je bio tipičan za jesen između Rajne i Masa – sunce se igralo sa oblačićima, čas se skrivajući, čas izlazeći.
Dugi i kao strela pravi holandski putevi, oivičeni drvoredima, počinjali su odmah iza holandskog predgrađa Ahena – Valsa. Posle jednosatne vožnje, jer autobus uglavnom ne ubrzava iznad pedeset na sat, iskrcali smo se u Mastrihtu kod železničke stanice, zgrade od tamne opeke.
Ta crnkasta cigla je davala gradu auru starostavnosti. Već prva ulica koja vodi prema starom mostu – Stationstraat – podseća me da je Mastriht Holandija, ali malo drugačija od ostatka. Ovaj deo grada – Vik – je za razliku od istorijskog centra tek u poslednjih nekoliko godina postao atraktivan: kreativna industrija, zanimljivi restorani i skupe radnje naselili su nekadašnju radničku zonu između železnice i reke.
Sve unaokolo je živo svedočanstvo da u komšiluku nije samo Nemačka već i Belgija i to ona frankofona – Lijež je udaljen svega 32 kilometra. Mastriht je prožet francuskim šarmom. Restorančići i butici su šareni i svuda unaokolo je vreva. Opuštenost i životna radost, tako bih opisao ono što sam zatekao.
Na Mezi ćuprija
Već prilikom prelaska mosta, obećao sam sebi da ću se danas ovamo vratiti. Inspirisao me čovek koji je zaseo u kafeu čija je terasa bila na samom mostu. Pio je tamno pivo „trapist“, nastalo, naravno, iza zidina trapistčkog samostana u Tilburgu. Pivo je odlično, što dovodim u vezu sa bavarskim monahom koji je holandskoj braći 1884. pomogao da osnuju pivaru. Tako je uz čuveni sir došlo i čuveno pivo.
Interesantno je da je rimski most iz vremena Avgustove vladavine služio sve do 1275, kada se urušio, a onda je napravljen ovaj koji spaja obale sve do danas. To je bio jedini most u gradu do 1930.
Most se zove Sint Servaasbrug – Most Svetog Servatija. Servatij Mastrihtski je katolički svetac, zaštitnik grada, koji je navodno prebacio biskupsko sedište iz danas belgijskog Tongerena u Mastriht, gde je i umro u četvrtom veku. On je rođen u – Jermeniji.
Tada, u ranim vekovima nove ere, hrišćanstvo je bilo uvozno dobro sa istoka Rimske imperije. Kako god, jedni kažu da je Jermenin umro prirodnom smrću, a drugi da su ga ubili drvenom klompom. Njegovi zaštitni znaci su ključevi, drvena obuća i – zmaj pokraj njegovih nogu. Isto tako kažu da je prorekao najezdu Huna.
Hodočasnici koji zbog njega dolaze u Mastriht, kažu da on zna pomoći kod bolnih nogu, reume, mraza koji napada letinu i ko zna čega još. Servatij Mastrihtski je ovdašnjim ljudima toliko važan da su po njemu nazvali i ovaj najstariji most Holandije iz 13. veka, i glavnu crkvu u gradu u kojoj je jermenski biskup sahranjen.
Reka koju je zajahao most ovde je široka. Kao i svaka reka koja protiče kroz više zemalja i ova je višeimena: Francuskom i Belgijom teče kao Meza, a u Holandiji postaje Mas – sa dugim „a“. Limburški dijalekt tepa joj: Mes.
Knjižara u crkvi
No, najpre idem u šetnju meni dobro poznatim pravcem. Najpre ću potražiti knjižaru smeštenu u bivšoj dominikanskoj crkvi – Boekhandel Dominicanen. U njenom kafeu ću popiti kafu. Ova knjižara spada sigurno u najlepše na kontinentu.
Ovde, u prostoru u kojem su se monasi obraćali Bogu, sada vrvi od knjiga i turista. Gotički svodovi, mistična svetlost i knjigoljupci sa svih strana sveta. Retko sam video tako uspelu promenu namene nekog prostora – melanholija izgubljene vere prevaziđena je unošenjem 20.000 knjiga koje se noću sigurno sašaptavaju sa monaškim molitvama.
Posle toga uputiću se na obližnji glavni trg – Frajthof – da pozdravim staru poznanicu, Baziliku Svetog Servatija i crveni zvonik Svetog Jana – katoličko-protestantski dvojac rame uz rame.
Čitav niz restorana i kafea na trgu. Sećam se da sam ovde devedesetih prvi put video električne i plinske grejače u baštama – ljudi su zimi sedeli sa ćebadima preko kolena u baštama kafea i ispijali svoje piće. Tada sam, poprilično skeptičan, seo i ja. Od tada ni ja ne čekam letnju sezonu da ostvarim svoje ljudsko pravo na piće u bašti, kad god se ukaže prilika. Naravno, ovaj trg je jedan od nekoliko u starom gradu. I svaki je pun stočića i suncobrana.
Crkva kao tvrđava
Jedan od najlepših je Onze-Lieve-Vrouweplein – Trg Naše Drage Gospe – naravno, radi se o Isusovoj majci. Taj trg je omiljen i kod turista i kod domaćeg življa, pa je za lepog vremena konkurencija za mesto za jednim od stolova zaista nemilosrdna.
Iza ćoška je najstarija građevina u Mastrihtu – Bogorodičina crkva čiji tornjevi više podsećaju na kule tvrđave. Izgrađena je pre više od hiljadu godina i njeni graditelji su bili ljudi istog soja kao i oni u obližnjim gradovima – Ahenu i Liježu. Osim toga, tada su imali iste gospodare – franačke vladare – pa je stilska bliskost logična.
Inače, Mastriht je glavni grad najjužnije holandske provincije koju su nazvali Limburg po nekadašnjem vojvodstvu. Istorija je htela da pola Limburga pripadne Belgiji, a pola Holandiji. Ta pokrajina je imala sudbinu sličnu svim pograničnim zemljama – prelazila je iz ruke u ruku. Od vojvodstva Brabant do Nemačkog saveza, francuske revolucionarne okupacije, Bečkog kongresa 1815. kada kraj oko Mastrihta postaje deo Holandije, belgijskih apetita da pripoji ovo područje, Bizmarkovih taktičkih namera da „vrati“ Limburg u Rajh, preko oba svetska rata i konačno do smirenja kao deo Holandije u posleratnoj Evropi.
Limburg je jedina holandska provincija koja je potpuno iznad nivoa mora, a najviši vrh Holandije se nalazi nadomak Ahena na brdu Valserberg, visokom celih 322,4 metra. Tu je tromeđa između Nemačke, Holandije i Belgije.
Keramička budućnost
Laganim hodom kraj reke iz starog centra idemo ka novom mostu. Hoge Brug, „visoki most“, napravljen je za pešake i bicikliste. Preko njega dospevamo u novi Mastriht, koji forsira modernu arhitekturu i ne boji se budućnosti.
Trg na koji vodi most sa druge strane reke zove se „1992“. Ta nesrećna godina za Jugoslaviju bila je srećna za Mastriht. Tu na trgu i oko njega su biblioteka, pozorišta, galerije, muzeji, moderni kafei. Kvart se zove Céramique – kao i kulturni centar na njemu. Industrijska epoha je Mastrihtu donela slavu grada koji proizvodi izvrsnu keramiku.
Odavde do starog mosta, šetnjom uz reku nije daleko. Samo što smo naišli kraj kafea naslonjenog na stari most, jedan par je ustao od najboljeg stola, tik uz ogradu i otišao. Zar nisam dolazeći ovamo rekao sebi da ću se vratiti na ovu terasu odakle se vidi grad na reci, sa kućama postrojenim kao na razglednici? Tu smo proveli naredna dva sata.
Četvrti musketar
Tu se setim čoveka po imenu Šarl Ože de Bac de Kastelmor grof d'Artanjan. On je u nameri da za francuskog kralja Luja XIV osvoji Mastriht poginuo 25. juna 1673. Tamo iza Bogorodičine crkve čije tornjeve vidim sa mosta, kod Tongernske kapije, pod mastriškim gradskim zidinama vrsnog mačevaoca i musketara pogodio je kuršum iz muskete. Više od vek i po kasnije njega je besmrtnim učinio Aleksandar Dima svojim romanom Tri musketara.
Nazdravim u sebi gaskonjskom junaku iz mog detinjstva.
Meza ili Mas, svejedno, spora reka se mreška na blagom povetarcu. Konobar donosi pivo „trapist“. U tamnocrvenkastoj utrobi čaše ljuljuška se oktobarsko sunce.