Merkelova u potrazi za partnerima

Nemačka kancelarka Angela Merkel ponovo pokušava da postigne dogovor o izbeglicama. I ponovo je njen potencijalni partner – slično kao i u slučaju sporazuma o izbeglicama s Turskom – vrlo sporan. Merkelova ovog četvrtka (2.3.) putuje u Egipat, a u petak (3.3.) boravi u Tunisu. Pri tom ima različite ciljeve: s jedne strane, sa Egiptom želi da razgovara o građanskom ratu u susednoj Libiji. Iz te zemlje svakog dana brojni ljudi kreću u izbeglištvo preko Sredozemnog mora. Bez stabilizacije Libije, trgovci i krijumčari, koji za mnogo novca nude mesto u nesigurnim brodovima, neće prestati sa svojim biznisom. Egipat trenutno podržava spornog generala Halifa Haftara.

S druge strane, Merkelova verovatno želi da razgovara o izbegličkom pitanju i eventualno da postigne sporazum sličan onom sa Turskom. Nisu samo parlamentarni izbori u Nemačkoj razlog koji primorava kancelarku na brzo delovanje. I predstojeći izbori u Francuskoj i Holandiji, u kojima desničarsko-populistički kandidati Marin Lepen i Gert Vilders idu u lov na glasove svojim antizbegličkim kursom, kao i politikom protiv EU, mogli bi da imaju uticaja na Merkelovu, kaže za DW Joahim Paul, šef kancelarije nemačke Fondacije Hajnrih Bel u glavnom gradu Tunisa. „Nemačka vlada i Evropska unija pokušavaju da učine sve kako bi dovele do promena kada je reč o useljeničkoj politici“, kaže Paul. Jedna od ideja je sledeća: na severu Afrike trebalo bi da budu izgrađeni tzv. sabirni centri za ljude koji su spaseni iz Sredozemnog mora. Tamo bi onda ti ljudi mogli da podnesu zahtev za dobijanje azila – ili da budu vraćeni nazad.

„Najteže povrede ljudskih prava“

Egipat je „element stabilnosti“ u tom kriznom regionu, ocenila je nedavno Angela Merkel. To bi mogao da bude biti razlog za dobru atmosferu, u najmanju ruku prilikom susreta sa predsednikom Abdelom Fatahom al-Sisijem. Ipak, borci za zaštitu ljudskih prava na to gledaju drugačije: „Sumnjam da režim, pod kojim se događaju najteže povrede ljudskih prava koje su zabeležene u modernoj istoriji Egipta – kako je to opisao Hjuman rajts voč – može da upravlja sabirnim centrima koji bi ispunjavali minimum standarda poštovanja ljudskih prava“, kaže takođe Paul. „Režim, pored toga, ne bi mogao da se pobrine za bezbednost i situacija bi se, što se toga tiče, pre pogoršala, nego što bi se poboljšala“, ocenjuje predstavnik Fondacije Hajnrih Bel.

„Antiteroristička borba režima nije usmerena samo protiv džihadističkih organizacija, već se koristi i za to da se pruži legitimitet akcijama eliminisanja neomiljene političke opozicije“, kaže Paul. „Morali bismo veoma dobro da sagledamo da li su zemlje sa kojima surađujemo – a time mislim uglavnom na Egipat – zaista stabilne i ima li smisla zaključiti takvu vrstu sporazuma sa tim zemljama i podržavati te režime“, zaključuje Paul iz Fondacije Hajnrih Bel. Društvo za ugrožene narode je u svom saopštenju navelo da Merkelova „ulepšava bilans“ Egipta kada je reč o ljudskim pravima. Njene reči predstavljaju „šamar Koptima“, navodi se u saopštenju Društva. Organizacija prebacuje Merkelovoj da se udvara rukovodstvu u Kairu kako bi ga pokrenula na tešnju saradnju po pitanjima izbegličke politike. Kancelarka je u svojoj nedeljnoj video-poruci rekla da „hrišćani u Egiptu mogu da upražnjavaju svoju religiju“, i da to „predstavlja primer za jednu muslimansku zemlju“.

Više od migracije

Nije jasno da li će tzv. sabirni centri biti tema i u Tunisu, u kojem Merkelova boravi u petak. Kada je tunišanski premijer pre otprilike dve nedelje bio gost Merkelove u Berlinu, to navodno nije bila tema razgovora. Haned lično je, u intervjuu za Frankfurter algemajne cajtung, izgradnju takvih centara u njegovoj zemlji nedvosmisleno odbio. „U svakom slučaju, u ovom trenutku to nije dobra ideja“, rekao je premijer Tunisa.

Iz nemačkog ugla gledano, najmanja severnoafička država veoma je važna. Tunisu je, kao jedinoj zemlji na severu Afrike, pošlo za rukom da, nakon tzv. „Arapskog proleća“ sprovede demokratsku tranziciju i reforme. „Zbog toga se nadamo da se razgovori neće svesti samo na migrantsku politiku“, kaže za DW predsednik Nemačko-tunišanskog društva Rauf Hamasi. „Pre svega, reč je o jačanju bilateralnih veza i podršci izgradnji demokratskih struktura. Sabirni centar za našu mladu demokratiju ne bi bio dobra stvar“, smatra Hamasi.

S njim se slaže i Joahim Paul iz Fondacije Hajnrih Bel: „Tunis je na putu ka demokratiji, tu zemlju ne bi trebalo opterećivati nečim za šta ta zemlja nije odgovorna. Pored toga, samo mali deo migracije odvija se preko Tunisa i, pravno gledano, situacija u kojoj bi se našli ljudi, s obzirom na nedostatak prava na azil u Tunisu, bila bi potpuno nesigurna“, smatra Paul.

Zbog toga bi Merkelova za svoje domaćine mogla da ima jednu drugu temu: povratak ljudi čiji zahtevi za azil su odbijeni. Njihov broj je doduše zaista mali – oko 1.500 ljudi – ali ipak, od napada koji je u Berlinu izveo rođeni Tunišanin Anis Amri, ta tema dobila je na važnosti. Amri je pre nego što je počinio napad bio označen kao neko od koga preti opasnost, a njegova deportacija u Tunis nije uspela zbog nedostatka dokumenata. „Tunis naravno mora da prihvati svoje vlastite državljane, bez obzira na to da li su oni potencijalno opasni ili nisu“, kaže Paul. Ipak, i u Tunisu vlada veliki strah od pristalica „Islamske države“. U toj zemlji se žestoko diskutuje o povratku islamista iz kriznih područja. Međutim, da li će domaćini u Egitpu i Tunisu imati sluha za Merkelovu i njene namere – nejasno je – iako bi ona, verovatno, obe zemlje mogla da privoli na saradnju zahvaljujući – ekonomskim investicijama.