Mesto na kojem su se susretali begunci i špijuni

Francuska tajna služba bila je hladna, britanska nezainteresovana, ali CIA se pokazala humanom. A onda je usledilo saslušanje kod nemačkog BND-a.

„To je de facto bila inkvizicija“, kaže Berlinerka Karla Kine o svom saslušanju u prihvatnom centru Marienfelde nakon bega iz Nemačke Demokratske Republike (DDR) pre 45 godina.

Put kojim je bežala, boju automobila, opis vozača – taj čovek je želeo da zna svaku pojedinost, priča ona. „On me je potpuno iscedio.“ Ovu 77-godišnju ženu i danas obuzmu emocije kad o tome priča. Marienfelde je za nju bilo gorko iskustvo.

Saslušanja koja su tajne službe sprovodile bila su deo redovne procedure pri dolasku u prihvatni logor u južnom delu Berlina, koji je pre 70 godina, 14. aprila 1953. otvorio nemački savezni predsednik Teodor Hojs.

Bio je to pokušaj da se bekstvo iz DDR-a preko otvorenih granica okupacijskih sektora u Berlinu usmeri na regularne puteve. Samo 1953. je iz DDR-a stiglo 200.000 ljudi. Tek s podizanjem Berlinskog zida 1961, komunistički režim u DDR-u je osetno smanjio mogućnost bega na Zapad, ali nikada ga nije u potpunosti zaustavio. Do 1990. je kroz Marienfelde prošlo 1.350.000 stanovnika Istočne Nemačke.

Doušnici u prihvatnom centru?

Savezna Republika Nemačka je prihvatala te ljude, snabdevala ih i zbrinjavala. Ona je profitirala od brojnih radno sposobnih ljudi i talenata, a s obzirom na „glasanje nogama“, mogla je da se oseća i ideološki superiornom. Ali, prihvatanje se nije odvijalo automatski.

Oni koji bi stigli, morali su da prođu niz stanica – od lekarskog pregleda, preko skladišta odeće, do spomenutih saslušanja koja su obavljale tajne službe zapadnih saveznika i Nemačke. Samo onaj ko je uspešno prošao sve prepreke, mogao je zatražiti trajno pravo boravka.

Karla Kine se 1978. sa svojom tada desetogodišnjom ćerkom i još jednim beguncem sakrila u prtljažnik jednog automobila s diplomatskim registarskim tablicama i tako je iz Istočnog Berlina preko američke nadzorne tačke „Čekpoint Čarli“ došla u Berlin-Krojcberg. Ona je znala da mora da prođe kroz Marienfelde, ali je bila upozorena da su tamo posvuda doušnici istočnonemačke tajne službe Štazija. Tako je ona čula.

Tajna služba DDR-a ni u kom slučaju nije smela da sazna za rute koje građani koriste za beg. Zato je Kine s osobama koje su joj pomagale da pobegne uvežbala i navođenje alternativnih činjenica. Trebalo je da kaže da je na tranzitnom putu preko DDR-a kod Mihendorfa ušla u jedan auto i tako dospela u Zapadni Berlin. Trebalo je da navede i pogrešan datum bega. Ali prilikom saslušanja kod nemačke tajne službe nije joj bilo lako. Službenik ju je ispitivao i ispitivao, dok ona nije dvosmisleno rekla: „Sad se osećam kao kod kuće." Ona je do danas uverena da je čovek koji ju je ispitivao u BND-u bio doušnik istočnonemačke tajne službe.

Svaka tajna služba ima svoje interese

U tim problematičnim sećanjima ona nije usamljena. Izdaleka je Marienfelde delovao kao „simbol slobode“, kaže Vilfrid Sajring o svom begu 1957. godine. Njeno svedočenje se može pročitati na portalu Muzeja nemačke istorije. „U stvarnosti je to bilo jako otrežnjujuće, jer pred vratima je bio red, moralo se stati u red.

Na plakatima su ljudi pozivani da ne pričaju previše, jer među beguncima može biti i agenata DDR-a, što je bilo tačno. Čovek se nalazio u čudnoj, ambivalentnoj situaciji.“

Mogući doušnici DDR-a bili su jedan problem. Ali, i zapadne tajne službe su imale svoje interese. Svi su tražili informacije iz unutrašnjosti DDR-a, kako o logoru Marienfelde piše istoričar Manfred Vihman u novoj knjizi „Flucht und Ankommen" (Beg i dolazak).

Sajringa, koji je pre bega studirao u Grajfsvaldu, službenici CIA-e su pitali gde su u tom gradu stacionirani Crvena armija i Narodna policija DDR-a. Ovaj mladić, kaže, o tome nije imao pojma – za razliku od saradnika američke tajne službe, koji je izvadio plan grada i tražio potvrdu već prikupljenih informacija.

Preko pečata do hrane

I Karl-Hajnc Brunk, koji je 1960. stigao u Marienfelde, seća se da su saradnici tajnih službi koji su ispitivali begunce vršili veliki pritisak. „Morao si dobiti pečat da si bio tu", kaže Brunk u svedočenju na portalu Muzeja nemačke istorije. „Ako si imao odgovarajući pečat. dobio si markice za jelo, dobio si nešto da pojedeš. A onaj kome su neki od pečata nedostajali, morao je da čeka na jelo.“

Poslednja stanica na kartonu bilo je „uzletište“: većina ljudi je iz Zapadnog Berlina bila raspoređena po zapadnim saveznim pokrajinama.

U 15 stambenih blokova u Marienfeldeu, koji su bili predviđeni za oko 1.200 osoba, povremeno je bilo smešteno mnogo više ljudi. Ali s izgradnjom Berlinskog zida to se promenilo. Zapadnonemačke vlasti su na kraju logor u Marienfeldeu koristile kao prihvatni centar za nemačke doseljenike iz socijalističkih zemalja.

Nakon poslednjeg velikog talasa izbeglica iz DDR-a 1980-ih godina, prihvatni centar za Nemce je službeno postao suvišan s ponovnim nemačkim ujedinjenjem 1990. godine.

A od 2010. godine u Marienfeldeu žive izbeglice iz drugih zemalja.

aj,(dpa)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.