"Mi, narodi Ujedinjenih nacija...."
24. oktobar 2005.
„Mi, narodi Ujedinjenih nacija“...ovim riječima počinje preambula dokumenta kojim se uspostavlja UN. Lepo zvuči, ali je to čisto zamazivanje očiju. Jer glavnu reč u Savetu bezbednosti imaju vlade, a ne narod. Neke od tih vlada su čak i nedemokratske. Neke govore „da“ i onda kada njihov narod kaže „ne“. To se vidi iz primera britanske i španske vlade koje su resile da učestvuju u ratu iako su stanovnici tih zemalja u vecini bili protiv te odluke.
Prva rečenica preambule je simptomatična za protivrečnosti UN-a u proteklih 60 godina. Za vrijeme Hladnog rata je Savet bezbednosti retko bio u prilici da doprinese svetskom miru. Plavi slemovi su doduse intervenisali, ali u pravilo nakon eskalacije sukoba. Primere za to pruzaju Koreja, Vijetnam i Ruanda. Doduše, otkako se krajem osamdesetih Hladni rat zavrsio, u Savetu bezubednosti gotovo da niko ni ne ulaze veto. No, slučaj Iraka pokazuje da najviše tijelo UN-a može da spreči rat samo ako to zaista žele sve stalne članice Saveta bezbednosti.
Da je sve bilo po zelji Kofija Anana, Ujedinjene nacije bi 60-tu godisnjicu proslavile reformisane i spremne za 21. vek. Medjutim, program reformi generalnog sekretara je na poslednjem zasedanju Generalne skupštine razvodnjen. Države članice su se zalagale za ostvarivanje milenijumskih ciljeva – ko bi jos bio protiv suzbijanja gladi i siromastva? - ali nisu zelele da se i finansijski obavezuju. Odlozena je i reforma Saveta bezbednosti. Nije postignuta saglasnost ni oko definicije terorizma. Na ovom primeru se jasno vidi da je teško postići sporazum o tome kako bi trebalo da izgleda buduća uloga UN-a.
S druge strane, postoje i polja na kojima su Ujedinjene nacije zabelzile uspehe. Usvojena je deklaracija o ljudskim pravima, za pohvalu je rad više UN-ovih institucija kao što je ona za pomoć deci, UNICEF, medjunarodni sudovi funkcionisu.
Ali, kada je rec o svetskom miru, Ujedinjene nacije su više forum za razmjenu mišljenja u kome se samo u odredjenim slucajevima usvajaju i konkretne mjere. Za mir u svijetu nisu odgovorne Ujedinjene Nacije, vec 191 drzava clanica ove organizacije.