„Mi smo odgovorni za izbeglice“

Višestruko nagrađeni pisac Ingo Šulce govori o politici Evropske unije prema izbeglicama i o apelu nemačkog PEN-kluba da se izmene pravne odredbe o dobijanju azila.

Dojče vele: Gospodine Šulce, šta Vama znači gostoprimstvo?

Ingo Šulce: U pravu ste, prijem izbeglica u najširem smislu jeste neka vrsta gostoprimstva, ali gost je u pravilu neko ko se dobrovoljno zaputio nekuda, planirao putovanje i pripremljen otišao u tuđu sredinu. Izbeglice su u opasnosti. I tu je važna odgovornost kako pojedinca tako i države.

Zajedno sa drugim kolegama iz PEN-kluba, predali ste Ministarstvu unutrašnjih poslova u Berlinu apel koji je potpisalo 1000 pisaca iz 26 zemalja - u kome se zalažete za prava izbeglica. Čemu se nadate od te međunarodne akcije?

Neophodno je da političari koje smo izabrali jasno čuju ono što očekujemo i želimo: mi kao građani Evrope moramo da preuzmemo veću odgovornost za one kojima je potrebna zaštita i podrška. Više ne sme biti ovako kako je bilo do sada. I to mora reći što više ljudi na što više mesta. Protivnici jedne bolje politike prema izbeglicama su vrlo glasni i izvode napade - to ne smemo tek tako da prihvatimo i prepustimo samo policiji i pravosuđu.

„Ko hoće u Evropu, rizikuje život“

Izgledalo je neshvatljivo da je za vreme nacizma samo mali broj zemalja pružio gostoprimstvo jevrejskim izbeglicama. Sada smo medijalni svedoci masovnog umiranja izbeglica u Sredozemlju. Zašto ne pomažemo više?

Danas za ovu situaciju nisu odgovorni neki zli ljudi koji ne daju novac za zaštitu obala i spasilačke mere. To je želja i volja političara, pa samim tim i svih onih koji su te političare izabrali - da se izbeglicama dolazak u Evropu oteža koliko god je to moguće. Onaj ko hoće u Evropu, rizikuje život. Mi tu situaciju podnosimo tako što je potiskujemo. Sama pomisao na to se sopstvena porodica dovede u opasnost da se udavi u moru je nepodnošljiva – a mnogi gube život i zdravlje i pre nego što dospeju do čamca. Dakle, mi to potiskujemo, jer ionako imamo dosta svojih briga. Ne znam drui put osim da postanemo svesni odgovornosti za posledice kolonijalizma, Hladnog rata i neokolonijalizma. U slučaju Drugog svetskog rata je ono što je Nemačka učinila svetu relativno dobro dokumentovano. Nemačkoj je mnogo toga oprošteno i ona je dobila pomoć – bar njen zapadni deo. Mi ovaj svet možemo posmatrai samo kao jedinstven svet i postati dostojni svoje odgovornosti. Ne treba biti pesimista pa videti da seoba naroda još nije ni počela.

„Nije domaće stanovništvo ono koje se nada temeljnim promenama. To su izbeglice“, rekli ste na jednoj priredbi: kakvim promenama izbeglice danas moraju da se nadaju?

Da svet tretiramo kao jedan i jedinstven i da smo postali svesni svoje odgovornosti za ono što se dešava negde drugde. Ne verujem da možemo rešiti te probleme u okviru privrednog rasta i povećanja imetka - ni ekološki ni socijalno. Sve vea polarizacija u Nemačkoj i drugim industrijskim zemljama na one koji imaju mnogo i one koji imaju sve manje odgovara i polarizaciji u svetu.

Kakve konkretne uslove treba obezbediti da bi izbeglice mogle da žive normalno i da više ne bi morala da im se poklanja posebna pažnja?

„Život za izbeglice nikada neće biti normalan“

Nekada je prednost ležala u tome što je u središtu svetskog interesa bio konflikt između Istoka i Zapada. Svaka izbeglica sa Istoka je značila jedan poen za Zapad. Sirijske i afričke izbeglice su u političkom smislu neinteresantne. Za izbeglice nikada neće biti normalnog života. Treba pokušati sve da se sukobi vode bez oružja. Rat je uvek najgora opcija. Izvoz oružja je generalno problematičan. Moramo da naučimo da investiramo u privlačnost mira. Ali to nije ništa novo.

Osamdesetih godina – a nešto ređe i tokom dve decenije koje su im prethodile – radilo se o bekstvu sa Istoka na Zapad, a danas se radi o bekstvu iz kriznih područja, sa Juga na Sever, a izbeglice više nisu naši sunarodnici. EU pokušava da drži na odstojanju izbeglice iz Afrike ili Srednjeg istoka. Merimo li to ljudska prava dvostrukim aršinima?

Da, radimo baš to. Želeo bih da kriterijumi koji važe za zemlje kao što su Kuba, Iran ili Rusija budu primenjeni i na SAD, Saudijsku Arabiju i Izrael.

Posle podmetanja požara u kuću predviđenu za azilante u Treglicu, mnogi političari se zalažu za jasne pravne odredbe o dodeli azila. Da li je to dovoljno?

Zavisi od toga kako će te pravne odredbe izgledati. Važno je da novac da federacija, a ne da opštine moraju da odlučuju da li će otvoriti obdanište ili prihvatilište za izbeglice. To bi malo olakšalo situaciju. A onda bi sve zavisilo od svakog pojedinca - na licu mesta.

Nacionalsocijalistička prošlost u kojoj su hiljade umetnika, naučnika i intelektualaca morale da beže iz Nemačke, podstakla je nemački PEN-klub da se posebno angažuje za progonjene pisce i da im pruža podršku svojim programom „Pisci u egzilu“. Kako njima može da se pruži perspektiva za budućnost?

To je vrlo malo, ali bolje nego ništa. Jedna od spisateljki obuhvaženih pomenutim programom rekla je da za nju više ne postoji pojam budućnosti. Da ne zna šta će sa njom biti za godinu dana. Program traje već više od tri godine. PEN može da pruži samo pomoć za početak, za učenje jezika. Ali svaki pojedini slučaj je drukčiji. Za jedne se otvara novi svet, za druge je to samo odgađanje katastrofe.

Šta to znači – bekstvo? Egzil?

To morate pitati one koji kroz to prolaze. Sada o tome postoje već neke knjige. Koliko je već nama teško da sa porodicom pređemmo u drugi grad... A kada morate da ostavite sve, svaki tanjir, svaku šolju, ali i prijatelje, porodicu, jezik, jelo, klimu, sve – i pri tome ne znate šta Vas očekuje.... izraz „egizl“ je nekada na nemački prevođen kao „beda“.

Ingo Šulce, rođen 1962. u Drezdenu, živi u Berlinu kao slobodni pisac. Za knjigu „33 trenutka sreće“ dobio je nagradu „Alfred Deblin“ kao i nagradu „Ernst Vilner“ fondacije „Ingeborg Bahman“.