Misije UN nakon presude za Srebrenicu

DW: Kakav će uticaj nedavna presuda Vrhovnog suda u Hagu imati na misije Plavih šlemova UN?

Erika de Vet: Najpre se mora objasniti u čemu je to posebnost slučaja Srebrenica. Holandski vojnici bili su integrisani u komandni lanac Ujedinjenih nacija sve dok Holandija nije prekinula svoje učešće u misiji UNPROFOR. Mnoge tužbe protiv holandskih trupa u Bosni se pre svega odnose na vojne odluke koje su donešene u okviru UNPROFOR-ove misije. Te žalbe su odbijene jer sud ne može da se bavi tužbama protiv UN. Međutim, u jednom trenutku je misija prekinuta. Holandska vlada je odlučila da zaštiti svoje vojnike i povuče ih iz Bosne zbog ofanzive bosanskih Srba. Od tog trenutka, holandski vojnici i njihovi komandanti imali su „efektivnu kontrolu“ – kako se to kaže u međunarodnom pravu. Oni su samostalno vršili kontrolu u bazi UN odakle su kasnije transportovane ubijene bošnjačke izbeglice.

Da li su holandski vojnici, a time i država Holandija, krivi jer su učestvovali u tome da srpske trupe u bazi odvoje, a kasnije i ubiju muškarce?

U pravu ste. Prema presudi suda, holandski komandanti su 12. jula 1995. godine znali šta će se konkretno dogoditi s muškim, bošnjačkim izbeglicama. Pre toga to nije bilo jasno. Ne može se dokazati da su pre tog datuma znali šta se tačno događa, da će autobusi biti zaustavljeni i iz njih izdvojene osobe. Ali nakon 12. jula to je bilo jasno. Narednog dana, dakle 13. jula, srpske snage su ušle u bazu i počele da odvajaju muškarce od žena i da ih trpaju u autobuse, čemu su doprineli i holandski vojnici. Oni su izbeglice „organizovali“ tako da bosanskim Srbima bude lakše da odvoje muškarce od žena. Sud je utvrdio da holandski vojnici to nisu smeli da urade. Drugo, holandski vojnici morali su da informišu muškarce o njihovim mogućim sudbinama ako uđu u te autobuse.

Na osnovu čega je sud zasnovao svoju odluku?

Na osnovu toga što to predstavlja kršenje međunarodnog prava, Evropske konvencije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta za građanska i politička prava. Radi se o pravu na život, zabrani mučenja i ponižavanja. U ovom slučaju, država ima obavezu da pruži garancije za zaštitu. Dakle, država mora da spreči da ljudi dođu u situaciju u kojoj će biti zlostavljani ili izloženi samovoljnom ubijanju. Ali, radi se samo o osobama pod njihovom „efektivnom kontrolom“. To je obično na njenoj teritoriji ili, kao tada, u jednoj takvoj bazi u kojoj država donosi odluke, a ne Ujedinjene nacije.

Presuda o Srebrenici se dakle odnosi na kažnjivo ponašanje van okvira UN. Ali ako dođe do neprimerenog ponašanja ili zločina u okviru misije UN – kako se to može procesuirati?

Obično postoji dogovor s državama koje šalju vojnike da moraju da kazne svoje trupe zbog neprimerenog ponašanja, seksualnog zlostavljanja i sličnih radnji. Južnoafrička Republika na primer ima mnogo mirovnih trupa u Africi, Kongu ili Sudanu. Ukoliko dođe do neprimerenog ponašanja, onda će na licu mesta biti aktivno državno tužilaštvo Južnoafričke Republike. Država koja šalje svoje vojnike u mirovne misije ima obavezu da sudski goni vojnike koji krše nacionalne zakone. UN su u međuvremenu konsekventne ako države svoje vojnike ne izvedu pred sud. Te države po pravilu više ne smeju da šalju svoje vojnike u mirovne misije. Pravila su sada oštrija. Retko se ranije dešavalo da dođe do takvog krivičnog gonjenja. Kada se radi o seksualnom zlostavljanju ili drugim krivičnim delima koja ne predstavljaju zločin protiv čovečnosti, a koja su neprihvatljiva, onda mora da deluje država koja je poslala vojnike. Takvim slučajevima se sada pristupa doslednije.

Tako glasi teorija. Kako je u praksi?

Ujedinjene nacije po pravilu dogovor uvek postižu s državom koja šalje vojnike u mirovnu misiju. Problem je bio što se mnoge države nisu držale dogovora. One nisu uvek kažnjavale svoje vojnike koji su kršili dogovor. Pravni sistemi u tim državama nisu uvek dobro razvijeni i pouzdani. To je bio veliki problem. Zbog toga je tim zemljama sada zaprećeno da, ukoliko konsekventno ne budu delovale protiv takvih osoba, više neće moći da šalju vojnike u mirovne misije. To za te države ima i finansijske posledice.

Šta je s odgovornošću UN ukoliko se nekoj od njenih zemlja-članica uskrati odgovornost?

Ujedinjene nacije, kao i skoro sve međunarodne organizacije, imaju imunitet pred nacionalnim sudovima. Za to delom postoje dobri razlozi, jer UN nekada radi u državama u kojim je situacija veoma teška. UN se takođe boje ucena i toga da svoj posao ne mogu slobodno da obavljaju. U principu se može podneti tužba protiv UN, uz obrazloženje da nisu ispunile svoju dužnost o zaštiti, npr. kada se radi o zlostavljanju u bazama UN. Ali, sve u svemu, mora se reći da su UN, kada su u pitanju njihove obaveze o zaštiti ljudi koje su regulisane međunarodnim pravom, veoma uzdržane. U poslednjih nekoliko godina urađeno je nekoliko stvari, tako da ne bi bilo fer reći da to UN uopšte ne uzimaju za ozbiljno. Takođe, trebalo bi dodati da su ljudi koji se nalaze u takvim izbegličkim centrima veoma često ranjivi, nepismeni, da su to žene i deca i koji uopšte nisu u stanju da se pravno brane ako su bili zlostavljani od vojnika UN. Sistem odgovornosti UN u takvim situacijama svakako je nepotpun.

Da li će presuda o Srebrenici, posebnom u onim zemljama koje imaju veliki broj svojih vojnika u misijama Plavih šlemova, dovesti do većeg razmišljanja ili zabrinutosti zbog mogućeg pravnog gonjenja koje preti njihovim vojnicima ukoliko naprave propuste?

Teško je proceniti koliko je afričkih i azijskih zemalja pokrenulo proces protiv vojnika u misijama UN koji su se neprimereno ponašali. S druge strane, mislim da te zemlje sada ne moraju da strahuju. Kada je reč o presudi o Srebrenici, ona je poseban slučaj jer tada komandni lanac Ujedinjenih nacija više nije postojao.

Erika de Vet je profesorka za međunarodno i komparativno pravo na Univerzitetu Pretorija, a drži nastavu i na Univerzitetima u Cirihu i Bonu.