Mladi u doba korone: Povratak u „hotel mama“

U nekadašnjoj dečjoj sobi se malo toga promenilo. Tu su krevet i stari posteri. Pisaći sto prekriven je tankim slojem prašine.

Fajsal Šarif rano napustio selo u kojem je odrastao u hesenskoj provinciji. Bio je tek navršio osamnaest godina. I krenuo je svojim putem: studije, putovanja, onda jednom posao i porodica.

Ali sada, s 24 godine, ponovo je u nekadašnja četiri zida – protiv svoje volje. „Bilo je trenutaka kad sam imao osećaj da su svi moji planovi propali“, kaže Šarif.

To je bilo sredinom prošle godine. Zapravo bi ovaj student neurologije sad trebalo da bude u jednoj laboratoriji u Londonu, među 40 kolega iz raznih zemalja na Imperijal koledžu. Naveče bi uživali u izlascima u popularnoj četvrti Šoredič i odlazili na koncerte.

Ali, Fajsalova svakodnevica izgleda suprotno. „Zapravo sam se radovao brojnim zabavnim aktivnostima pored studija. A onda London kao da je umro.“ Pandemija je dovela do zastoja života. Nije više bilo naučnih vežbi, a ni žurki.

Vraćanje natrag – poznata pojava

Većina njegovih koleginica i kolega sa fakulteta morali su nazad u domovine. Vrtoglave stanarine u Londonu nisu imale nikakvog smisla usred lokdauna, kada nema posla, studija niti uživanja u slobodnom vremenu. Ni Fajsal nije imao izbora.

„Nedostaju podaci za celu Evropu“, kaže Meral Nur iz Evropske studentske unije. „Ali, utvrdili smo da je u Hrvatskoj pre pandemije 44 odsto studenata stanovalo kod roditelja, a za vreme pandemije 78 posto. Može se naslutiti da su slične brojke i u drugim zemljama.“

Menon Dešejes, referentkinja u Evropskom forumu mladih, ukazuje da je pandemija posebno pogodila mlade ljude, pogotovo one koji žive kod roditelja. „Za njih korona znači lošije obrazovanje, više stresa i potpuni gubitak samostalnosti.“

Evropa nije homogena kad se radi o ostajanju u roditeljskom domu. Tako je bilo i pre pandemije. Dok je kod Skandinavaca rano osamostaljenje normalno, statistika EU pokazuje da u južnoj i jugoistočnoj Evropi vladaju drukčiji običaji. „Svaki region ima svoje finansijske i kulturne okvirne uslove“, kaže Meral Nur.

Brojni razlozi odlučuju o tome kad mladi ljudi napuštaju roditeljski dom: mogućnosti zapošljavanja, linija manjeg otpora ili tradicija. Tako Hrvati i Srbi napuštaju roditeljski dom sa preko 30 godina u priseku, dok Šveđani to rade sa 18.

Ali, u oči upada da jedna grupa nadprosečno pati, kaže Meral Nur. „One marginalizovane, recimo mlade iz LGBTIQ+ zajednice, najviše opterećuje situacija kod kuće.“ Jače opterećenje to predstavlja i za financsjski slabije porodice, koje imaju manje stambenog prostora.

Odrasli u dečijoj sobi

Za Italijanku Đuliju je život s porodicom za vreme lokdauna bio težak, pa ipak selidba iz roditeljskog stana dugo nije bila opcija. Ona nije mogla da pronađe posao pored studija, a onda je još morala da vodi računa o majci koja se broji u rizičnu grupu kad je u pitanju korona.

„Nisam se usuđivala da se odselim. Imala sam osećaj da bih svoju majku ostavila na cedilu.“ Kaže da je u italijanskim porodicama normalno da deca dugo ostaju u roditeljskom domu. „Moj brat ima 30 godina i on je o nama brinuo finansijski. U takvoj situaciji selidba nije opcija.“ Ona je napustila roditeljski stan tek krajem 2020, nekoliko meseci kasnije nego što je planirala.

Dženifer Kaputo sa Univerziteta u Čikagu istraživala je fenomen „bumerang-dece“ u SAD i utvrdila da češće simptome depresije imaju baš oni koji su morali da se vrate roditeljima zbog korone.

„Ekonomska i društvena nezavisnost smatraju se uspešnim znacima prelaska u zrelost. Isto važi za život u sopstvenom stanu. Ako ti ciljevi ne budu ostvareni, to kod pogođenih osoba može dovesti do osećaja da nisu uspeli“, kaže Kaputo.

Ni za Fajsala život s roditeljima nije bio jednostavan. „Ta situacija me je opterećivala. Imao sam osećaj da nisam uspeo“, kaže on. Najveći izazov je „jednostavno bila činjenica da su oni moji roditelji. U njihovim očima ti ostaješ dete, bez obzira koliko ti je godina.“

U međuvremenu je Fajsal završio studije. Sad živi i radi u Berlinu. Roditelje posećuje svakih nekoliko meseci. „Bio je to, istina, kulturni šok preseliti se iz Londona na selo mojim roditeljima, ali to je donekle bilo i lepo. To pokazuje da uvek postoji mesto na koje mogu da se vratim.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu