Moje korona-putovanje iz Nemačke u Hrvatsku i nazad
17. novembar 2020.
Svaki put kad u ovo korona-doba moram da putujem na relaciji Nemačka – Hrvatska i obrnuto, imam utisak da krećem na put u nepoznato. Sada sam, kao iskusna korona-putnica, već znala da ću bez problema da pređem granice, samo je još bilo pitanje šta nas tamo čeka: dugačke kolone i kontrole ili možda ispunjavanje formulara kao prošli put?
Na kraju su sve bojazni bile neopravdane. Deonicu Ližnjan – Bon suprug i ja smo prešli u rekordnom vremenu; putevi su u Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji i Austriji bili gotovo potpuno prazni. Samo tu i tamo pokoje vozilo. Jedino je na nemačkim autoputevima te nedelje (15.11.) popodne i uveče saobraćaj bio skoro kao u „predkoronsko doba“.
-pročitajte još: Nemački političari apeluju na građane: bez privatnih slavlja
Propisi su propisi
Zanimljivo je da po dolasku u Hrvatsku nismo morali u karantin, mada smo došli iz rizičnog područja grada Bona (145 novozaraženih na 100.000 stanovnika u zadnjih sedam dana). Naravno, u sopstvenom interesu, i u Istri smo se pridržavali osnovnih pravila i izbegavali nepotrebne kontakte i druženja.
Ali po povratku iz te manje rizične Istre, gde smo stanovali na kraju jednog sela, u kraju gde su kuće za odmor u kojima u ovo doba godine i inače nema baš mnogo ljudi – sada moramo u karantin. Propisi su propisi. Ne mora da se shvati njihov smisao, ali moramo da ih se pridržavamo.
Zato smo dan pre puta uredno na internetu ispunili digitalnu prijavu ulaska u Nemačku. Ta obaveza uvedena je pre nekih nedelju dana i omogućava kontrolu povratnika iz rizičnih područja koji moraju u karantin. Postupak je jednostavan, a obrazac je dostupan i na hrvatskom jeziku. Sačuvali smo potvrdu o prijavi na oba mobilna telefona – za svaki slučaj, nek’ se nađe.
A onda, na nemačkoj granici – ništa. Suprug i ja smo bili jedini koji su se u tom trenutku našli na graničnom prelazu. Naoružani policajci nisu nas zaustavili, samo su mahnuli da prođemo. Bez ijednog pitanja o prijavi ulaska u zemlju. Ista je situacija bila i na svim ostalim granicama. Slovenački policajci samo su prekontrolisali lične karte, kao što to i obično čine pri ulasku u Šengenski prostor.
I to je bilo to.
-pročitajte još: Deset saveta za preživljavanje lokdauna
Zadnja gošća u hotelu
Kad smo planirali naš dolazak – koji je bio neophodan zbog obavljanja nekih neodložnih poslova – Istra je još bila jedina „zelena mrlja“ na karti Evrope. U to vreme, naime, samo u u Istarskoj županiji brojke novozaraženih korona-virusom nisu bile zabrinjavajuće ili čak alarmantne. Ali, kao što znamo, u međuvremenu se i to promenilo.
Moje putovanje automobilom iz Bona u Ližnjan pre dve nedelje proteklo je bez ikakvih problema. Tada je i noćenje u Austriji još bilo moguće. Ali ne dugo: u subotu (31.10), na dan mog dolaska u hotel, Vlada u Beču objavila je da se od ponedeljka zatvaraju sva prenoćišta i ugostiteljski objekti. Praktični sam bila poslednji gost pre zatvaranja. Vlasnik hotela mi je ispričao da zbog nesigurne situacije on i ne namerava da uskoro otvara, čak i ako to nakon dve, tri nedelje bude dozvoljeno. Radije će da obavi već odavno planirano renoviranje. A da pokreće čitav pogon da bi se onda nakon nedelju, dve možda ponovo naredilo zatvaranje – to mu se, kaže, ne isplati.
U vozu i avionu bez distance
Moj suprug je iz Bona u Istru došao nakon mene, avionom. Strah od zaraze jedino je imao u prepunom vozu na relaciji Bon-Frankfurt i u dupke punom avionu za Zagreb. Putnici su nosili zaštitne maske, ali o nekom držanju razmaka nije moglo da bude ni govora. Ali zato se u autobusu iz Zagreba za Pulu pazilo na propisano odstojanje između putnika.
Sada smo kod kuće. Imamo izbor: ili da ostanemo deset dana u karantinu ili da se petog dan nakon povratka u Nemačku testiramo na koronu. Odlučili smo se za drugu varijantu. Nakon nekoliko telefonskih poziva, dobili smo termin za testiranje u petak. Rezultat ćemo navodno dobiti dan kasnije.
Prilično smo sigurni da će test biti negativan. U rizičnoj Istri, subjektivno gledano, za nas je postojala daleko manja opasnost od zaraze nego u rizičnom gradu Bonu.