Moralna dilema oko praznične jelke

Na listi popularnosti najomiljenijih božićnih jelki u Nemačkoj jedna vrsta drveta zauzima neprikosnoveno prvo mesto: kavkaska jelka (Abies nordmanniana), poznata i kao nordmanska jelka. Devet od deset božićnih stabala biće te vrste, jer kupci poznaju njene prednosti: njene iglice gotovo da ne opadaju, a i ne bodu jer su manje-više elastične. Nedostatak joj je možda to što nema tako jaki miris četinara, ali može da izgleda sveže dosta dugo nakon sečenja, pa se kupci i zbog toga najviše odlučuju za nju.

Ali ako pitate ljude da li znaju odakle dolazi ova vrsta drveća, većina njih o tome nema nikakvu predstavu. Novogodišnje jelke za nemačko tržište najčešće se i sade i obaraju u Nemačkoj, ali seme za njih obično dolazi iz daleka; iz Gruzije.

Osim kavkaskih jelki, u nemačkim dnevnim sobama može se naći i poneka smreka, još ređe pravi bor iako su te vrste drveta u nemačkim šumama kod svoje kuće. Doduše, i to je samo donekle tačno: „Smreka ima u divljini, ali to stablo ne potiče iz predela moderne Nemačke. One su zapravo stigle sa istoka Pruske, starog kraljevstva koje se protezalo do jugoistočne obale Baltičkog mora“, objašnjava nam Simon Kelan iz Botaničke bašte Univerziteta u Bonu.

On i njegov univerzitet već tradicionalno održavaju božićnu prodaju četinarskih stabala iz jednog obližnjeg prirodnog rezervata. Šumari seku ove četinare da bi kontrolisali njihov broj, a zarada sa ove aukcije se donira očuvanju prirode.

Šume koje to nisu

Zapravo, sve do osamdesetih godina prošlog veka, većina svih jelki je dolazila „iz šume“, kao nusproizvod šumarske industrije. Ali u poslednjih par decenija to se promenilo: danas gotovo sve jelke stižu iz za to namenjenih uzgajališta.

A to je praksa oko koje se još uvek lome koplja. Jer s obzirom na veliku potražnju, u tu svrhu se koriste velike površine. Ipak, u mnogim nemačkim pokrajinama se i takva rasadišta vode kao „šume“, što onda i poljoprivrednicima donosi beneficije i poreske olakšice – čak i kada se u njima uveliko koriste veštačka đubriva i pesticidi.

Još je veći apsurd što tako nastaju „šume“ usred njiva sa krompirom ili kukuruzom. A čak i kad se jelke uzgajaju na krčevini okruženoj prirodnom šumom, polje je najčešće zaštićeno žicom: „Kad se tako ograniči neko područje u šumi, onda ono nije dostupno za divlje životinje. Po mom mišljenju, to onda više nije šuma“, smatra Kelan. A povrh toga, ovog stručnjaka brinu i druga pitanja: „Da li je zaista potrebno na plodna polja saditi jelke, iako to zemljište može da posluži za proizvodnju hrane za ljude ili životinje?“, pita se direktor bonske botaničke bašte.

Opasan poziv sakupljača šišarki

Godišnje se proda oko 45 miliona stabala kavkaske jelke, što znači da u proseku svaki drugi stanovnik Nemačke tu jelu kupi svake kalendarske godine. Ali stanovnici Gruzije koji sakupljaju šišarke i semenke jelki nemaju baš nikakav razlog da uživaju u prazničnom slavlju. Naime, da bi sakupili semenke za prodaju, svake jeseni moraju da se penju na stabla koja su ponekad visoka i po šezdesetak metara, i to čine uglavnom bez konopca i bez ikakvih zaštitnih mera. Padovi nisu retki, a svake godine ima i mrtvih. Zarada je zapravo jadna: u Gruziji je prosečan prihod negde oko 2.200 evra godišnje, ali sakupljači zarađuju daleko manje.

Danska preduzetnica koja se bavi prodajom božićnih jelki Marien Bols odlučila je da učini nešto po tom pitanju, prateći trend fair trade (poštena trgovina) na Zapadu. U takvom poslovanju firme i kupci pokušavaju da izbegnu posrednike i uzgajivačima plate koliko-toliko pristojnu cenu za njihov trud.

Može i poštena jelka

Zbog toga se od 2007. po istom principu prodaju i novogodišnje jelke. Razlika u ceni nije velika, trgovci stablima plaćaju nalepnicu koja služi kao dokaz da je to stablo fair trade tek 1,25 evra, a od toga 67,5 centi odlazi u posebnu fondaciju. Iz nje se zatim plaćaju socijalni projekti, uključujući tu i bezbednosnu opremu za penjače na jelke i plaćanje osiguranja za slučaj povrede na radu. Sve to „uz mali iznos koji gotovo svi mi možemo da platimo, ali koji mnogo znači za stanovnike tih područja“, objašnjava Marien Bols.

Ipak, tek mali deo jelki u Nemačkoj je kupljen na pošten način: od preko 40 miliona prošle godine je pod oznakom fair trade prodato samo 80 hiljada stabala. Ali vesti o akciji se šire, i gospođa Bols se nada da će se takve jelke jednog dana pojaviti i u velikim trgovinama građevinskog materijala i na drugim mestima gde se božićni ukrasi prodaju na veliko. Tada će Nemci moći da uživaju u ukrašavanju jelki – mirne savesti.