Moralni bankrot novinarstva

Pad aviona, masovna ubistva, potresi, bombe, snimci odrubljivanja glave i smrt od gladi - čini se da ovozemaljska patnja nema granica. Da li je katastrofa prilikom pada aviona Germanwings bila samo još jedna karika u kobnom lancu tajnovitih dubina ljudske duše koje su deo svakodnevnog izveštavanja u medijima? Možemo li se nakon ovih dana kolektivnog šoka vratiti rutini, u skladu s motom: sigurno će biti još nesreća?

Odgovor je jasan: ne. Jer ovoga puta je katastrofa bila veoma blizu. Niko u ovoj zemlji nije mogao da ignoriše i ne vidi šok i patnju članova porodica žrtava. Iznenadna smrt 150 nevinih ljudi nije izazvala samo preneraženost, nego i duboku čežnju za zajedničkim tugovanjem, za tišinom, saosećanjem i poštovanjem.

Histerija i praznina

Lov na loše vesti koje se navodno tako dobro prodaju, pretvorio se u isprazne naslove u medijima. Zašto su reporteri postavljeni u prazne hale aerodroma stalno davali iste odgovore na ista pitanja? Zašto angažovati dopisnike koji članovima porodica žrtava nude novac kako bi ekskluzivno snimali njihovu bol? Zašto objaviti adresu na kojoj stanuju roditelji pilota, koji je prouzrokovao nesreću?

Nema nam spasa: nastupio je medijski Istočni greh. Sami mediji su se pretvorili u loše vesti. Ne pomaže isticanje broja čitalaca, kritikovanje zastarelih moralnih apostola, pozivanje na javne interese. Pomaže jedino samokritičnost. Veliki petak i Uskrs mogli bi da budu pravi trenutak za razmišljanje o sopstvenim greškama - i to bez pretnje podignutim kažiprstom.

Već je krajnje vreme za ovu raspravu. Na to upućuje i više od 400 žalbi koje su stigle na adresu Nemačkog medijskog saveta, a odnose se na izveštavanje o padu aviona. Pitanje glasi: zašto se tako masivno krše etička pravila koji su sami 1973. godine uvrstili u svoj Novinarski kodeks? Zašto čitav novinarski ceh tako uporno radi na rušenju sopstvenog ugleda?

Korisnici društvenih mreža s pravom se bune protiv "konvencionalnog" izveštavanja o katastrofama. Ali i ta rasprava je dvolična. Jer, upravo se na internetu masovno šire uvredljivi i ponižavajući sadržaji, kao što pokazuje primer snimaka odrubljivanja glava nevinih koje je otela Islamska Država. Čini se da se na internetu niko ne obazire na temeljna pravila Novinarskog kodeksa.

Dosta je malodušnosti!

U samokritičnoj raspravi ne radi se o traženju krivaca i njihovom postavljanju na stub srama. Svejedno da li je reč o internet ili štampanim medijima, o privatnim ili javnim: nema koristi od upiranja prstom u "one druge". I nema koristi od opravdavanja kršenja osobnih prava žrtava i članova njihovih porodica time da su to i drugi već učinili. Jedna greška se ne može opravdati drugom.

Kod nužne samokritike radi se o potrazi za zajedničkim etičkim načelima oko kojih se mogu saglasiti svi mediji. Bez tog dogovora ova branša samoj sebi kopa grob. Jer, ako je uništeno poverenje u objektivno i verodostojno izveštavanje, onda više nema ni čitalaca ili korisnika koji se za to izveštavanje zanimaju, a kamoli da su za njega spremni i da plate. Kratko i jasno: ako će i dalje važiti medijsko načelo „Samo loša vest je dobra vest“, onda će se i novinarstvo spustiti na nivo pornografije.

Istina, na prvi pogled ova prozivka zvuči prilično utopijski. I to je lako reći, pogotovo kada se radi o javnim medijima koji se finansiraju porezima i pretplatama. Ali mora se nastaviti borba za zajednička etička načela. Sve drugo bilo bi objava bankrota pred žrtvama bezbrojnih katastrofa širom sveta. I pred samim novinarstvom.