Zašto ne želimo unapred da znamo pol našeg deteta

Naravno da i sami sebi postavljamo pitanja o našoj budućoj bebi: Hoće li imati njegove plave oči i moje smeđe kovrdže? Hoće li naslediti očev vedar karakter ili sklonost ka preteranom razmišljanju na majku? Ali pitanje o polu našeg budućeg deteta sasvim svesno ne postavljamo - genitalije su samo jedno od mnogih obeležja našeg deteta.

U kojem se smeru razvijaju druge osobenosti, otkriva se tek kasnije. Zašto se fokusirati na tu jednu karakteristiku samo zato što je slučajno već sada vidljiva? O tome hoće li karakter našeg deteta biti „divlji i avanturistički" ili „poslušan i dobar", genitalije u svakom slučaju ne govore ništa. I sigurno ni o tome hoće li voleti ružičastu ili svetloplavu boju. U našem okruženju, često se međutim, susrećemo s nerazumevanjem takvog stava i pitanjima poput: „Kako ćete onda znati šta da kupite za dete?"

Kategorizacija od prvog dana

Stas, veličina cipela ili obim struka - Do puberteta većina dečaka i devojčica razvija se na potpuno isti način. Ipak, nekim ljudima je podela na dečake ili devojčice toliko važna da se ta razlika prosto mora ispoljiti putem određenih boja, odeće ili dodataka. Zašto?

Kako bih to otkrila, razgovaram s psihološkinjom Stefani Peikarjou. Ona sprovodi istraživanja o razvojnoj psihologiji. „Razvrstavanja na živo-neživo, životinja-čovek, dečak-devojčica, razvija se u najranijem detinjstvu", objašnjava ona. To nam pomaže da brzo razumemo svoje okruženje i pravimo predviđanja, poput: Da li je li ovo kamen ili mrav, i slično.

Podeliti svet na kategorije je vrlo smisleno. „Ali važno je", tvrdi ona, „da se ne zaustavljamo na ovoj prvoj, automatskoj klasifikaciji, već da na to priključimo proces otvorenog razmišljanja." Drugim rečima, čak i ako se dete zove Liza i rado nosi lepu odeću i frizure, to još uvek može biti mali mamac. Možda se radije igra automobilima, nego lutkama ili ipak voli oboje. „Ali, kad se deca stalno klasifikuju kao dečaci ili devojčice, njihovo okruženje ima jasna očekivanja, što naravno može uticati na individualni razvoj", kaže Stefani Peikarjou.

Industrija i marketing

Međutim, uticaj rodnog marketinga je toliko velik da deci postaje sve teže da otkriju sopstvene sklonosti i interese. Bilo da se radi o odeći, igračkama ili potrepštinam za ličnu higijenu - propoved o roze svetlucavoj princezi nasuprot nestašku avanturističkog duha je sveprisutna u svetu industrije koja se bavi decom.

Ekspert za rodne razlike Aline Olof čak vidi vezu između tih stereotipnih pripisivanja u ranom detinjstvu i kasnijeg izbora karijere: „Ako pogledate samo dečije igračke, videćete da se tako deci nude različite osnove za lični razvoj i razvoj njihove budućnosti - zavisno od toga je li dečak ili devojčica."

Nije novost da rodna pristranost - nesvesno pripisivanje sklonosti, karakteristika i sposobnosti zbog pola - počinje već u dečijoj sobi: Takozvani „Beba ‚X‘ eksperiment" psihološkinje Filis A. Kac pokazali su još 70-ih godina kako odrasli različito tretiraju decu, polazeći od pretpostavke da je dete muško ili žensko: Bebi koja se zvala Meri su češće nudili lutku, a Džonu lopticu. Oba puta je to bila ista beba - oba puta u žutom bodiju.

BBC je ponovio eksperimentu jednom videu i došao do istog zaključka: Detetu za koje se mislilo da je devojčica davale su se lutke i plišane igračke. S druge strane, navodnom dečaku ponuđene su igračke koje su trenirale prostorno razmišljanje i motoričke sposobnosti.

Očekivanja s dalekosežnim posledicama

„Našem detetu je dopušteno da se igra sa svim igračkama", često čujemo kada se bavimo pitanjem rodnih igračaka. Pa ipak, kada pitamo - može li dečak za rođendan poželeti lutku umesto aviona ili bagera, lice se namršti. Uvreženo je mišljenje da dečaci više vole da nešto grade, a devojčice da se brinu o nečemu - tako je to „priroda uredila". A treba znati da čak i mala deca žele da ispune očekivanja ljudi oko njih.

Da su ta očekivanja prilično različita, pokazao je eksperiment motoričkih sposobnosti dece: Iako nije bilo objektivne razlike u sposobnostima, roditelji su bili skloni da svoje sinove precene, a svoje ćerke potcene.

„Devojčicama je potrebno natprosečno samopouzdanje kako ne bi izgubile interesovanje kada su u pitanju tehničke stvari, ako su svi oko njih uvereni da su dečaci u tome bolji", kaže Saša Verlan, koautor knjige „Roze-svetloplava zamka" o stereotipnim ulogama u svakodnevnom porodičnom životu. Ako kao dečak volite da se igrate s lutkama i neprestano vas zbog toga zadirkuju, morate da pređete mnogo unutrašnjih prepreka ako se jednom odučite da budete vaspitač ili učitelj.

Oslobodite se predrasuda

Čim se sazna pol, detetu se automatski dodeljuje određena rodna uloga - često i pre rođenja. Ako je dečak, majke odjednom opisuju detetove pokrete u trbuhu kao „živahne" i posebno aktivne. Devojće su navdno mnogo mirniej u majčinom stomaku. Još jedan klasik: Budući tata sigurno želi dečaka, s kojim bi mogao da igra fudbal, čujemo iz kruga poznanika. A mama se sigurno više raduje devojčici, koju će moći lepo da oblači.

„Manje je loše imati predrasude nego misliti da ih nemate, jer ih tada nesvesno prosleđujete dalje", kaže Verlan. Dakle, ako ne želimo da znamo da li je naše još nerođeno dete dečak ili devojčica, to je ujedno i da nas malo zaštitimo od nas samih i sopstvenih stereotipa. Na kraju, i mi smo odrasli u društvu koje trajno stvara i reprodukuje podelu na „dečake" ili „devojčice".

Kako da se izvučemo iz toga? „S jedne strane, prepustite deci njihove sklonosti, i pre svega ne sankcionišite dečake, ako posegnu za lutkom, vole da crtaju ili se tokom kupovine obuće odluče za zlatne baletanke", savetuje rodna istraživačica Olof.

Psiholog Peykarou dodaje: „Istraživanje je pokazalo da su razlike između različitih dečaka ili između različitih devojčica puno veće od onih između 'prosečnog' dečaka i 'prosečne' devojčice. Moramo se više usredsrediti na specifičnosti našeg deteta, nego na sam pol.

Upravo to želimo da uradimo - bez obzira na to da li se radi o dečaku ili devojčici!