Muslimanska braća igraju na kartu žrtve

„U Alžirskom ratu poginulo je 100.000 ljudi. Spremni smo da platimo istu cijenu", kaže jedan mladi islamista, koji umesto guste brade i brkova ima samo paperje iznad usana. „Kuran je naš ustav, a džihad naš put. Smrt za Boga je uzvišeni cilj“, kaže on.

Egipćani prolaze kroz najkrvavije dane u novijoj istoriji zemlje. Od srede je poginulo više od 1.000 ljudi. Većina žrtava su članovi Muslimanske braće. Ipak, pristalice svrgnutog predsednika Mohameda Mursija ne odustaju. To što je skoro kompletno rukovodstvo pokreta iza rešetaka, ne igra nikakvu ulogu. Vreme koje su proteklih decenija proveli u ilegali učinilo ih je jakima.

Svesno izlaganje smrti

To potvrđuju i prizori na ulicama. Nakon što je vojska otvorila vatru na gomilu, svi beže na razne strane. Jedan čovek pada na zemlju. Desetine drugih pritrčava i pokušava da ga izvuče na sigurno, mada i sami rizikuju da budu pogođeni.

Jedan stariji čovek po imenu Šarif kaže: „Izašli smo svi na ulice, ali ne znamo hoćemo li se živi vratiti kućama. Nije me ni briga za to, mnoštvo ljudi uopšte više nije briga za to.“ On kaže da je studirao u Americi, da radi kao lekar i zarađuje dobro. Međutim, bez slobode, to mu ne znači ništa.

Demonstrativno preziranje smrti postao je jedan od zaštitnih znakova Muslimanske braće. Krv „mučenika“ ubijenih na ulici smatraju gorivom koje održava njihov revolt u pokretu. I poznati članovi organizacije su među žrtvama. Proteklih dana poginuli su sin Mohameda Badija, lidera pokreta, kao i ćerka visokorangiranog funkcionera Mohameda Beltagija.

Propagandni rat

Muslimanska braća računaju s tim da će im uloga žrtve ponovo vratiti simpatije naroda, izgubljene tokom katastrofalne godine u kojoj su bili na vlasti. Oni ne prikazuju to kao konflikt političke grupe sa državom, nego kao drugi ustanak egipatskog naroda. Organizatori demonstracije zato izbegavaju da u izjavama uopšte spomenu Muslimansku braću i govore o „alijansi protiv vojnog udara“.

To mišljenje deli i Šarif: „Možete nas klasifikovati kao ljude iz političkog centra, u svakom slučaju ne želimo da ćutimo. Ne radi se ovde o Mursiju, ni o Muslimanskoj braći. Radi se tome može li se živeti slobodno u sopstvenoj zemlji ili će nas tretirati kao pse. Mnogi ljudi kažu: radije ću da umrem na ulici, nego u zatvoru.“

Ipak, za sada je malo naznaka da će demonstranti naići na masovnu podršku javnog mnjenja. Armija je odavno ugasila sve TV-stanice islamista, a državne medije preplavila svojom nacionalističkom propagandom.

„Nasilje se ne ničim ne može opravdati“

Samo pojedinačno, njima se priključuju ljudi koji ne pripadaju Muslimanskoj braći. Ibrahim je student, levičar i potpuno se suprotstavlja politici Muslimanske braće. Ipak, i on se priključio demonstrantima. On želi da spreči da Egipat ponovo postane zemlja vojne diktature. „Ubistva stotina demonstranata ne mogu se ničim opravdati“, kaže on.

U vladi u Kairu su vidljive prve pukotine. Potpredsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir Mohamed el-Baradej podneo je ostavku odmah nakon prvog velikog masakra protekle sedmice. Pridružio mu se i portparol Nacionalnog fronta spasa, najjačeg sekularnog saveza. Više ministara vlade glasno razmišlja o ostavkama.

Tvrdolinijaši u vladi ipak ne odustaju od dosadašnje politike. Vlada u Kairu očigledno razmatra opciju da u potpunosti zabrani delovanje Muslimanske braće.

Autori: Markus Simank / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković