Muzika mi treba kao vazduh koji dišem

Kurt Mazur je rođen 18. jula 1927. Šleziji, u Briegu, današnjem Brzegu. Još kao dete, otkrio je ljubav prema muzici, sam je naučio da svira klavir. Po želji svojih roditelja, prvo je završio za električara, pre nego što je 1942. u Vroclavu počeo da studira muziku. Posle Drugog svetskog rata, seli se u Lajpcig gde studira klavir, kompoziciju i dirigovanje.
 

Lajpcig tako postaje i ostaje najvažnije mesto u životu Mazura. Posle rada u Drezdenu, Šverinu i Berlinu, 1970. on preuzima mesto dirigenta ili kako se to tamo kaže – kapel majstora, čuvenog Lajpciškog orkestra, nastavljajući tradiciju velikih dirigenata kao što su Feliks Mendelson, Artur Nikiš ili Bruno Valter. Kurt Mazur kaže da je rad sa tim orkestrom za njega temelj umetničkog života.

„Studirao sam u Lajpcigu, čuo sam prve radove ovog orkestra, čiji zvuk je značajno uticao na mene. I nikada nisam imao ludu ideju da promenim taj zvuk. Zvuk je kapital ovog orkestra. Za to postoji jedno vrlo jednostavno objašnjenje: Mendelson je u Lajpcigu osnovao konzervatorijum s idejom da muzičari iz orkestra tamo podučavaju i stvaraju podmladak, svoje naslednike u orkestru. Tako se stvara tradicija, protiv koje dirigent niti šta može, a i bilo bi glupo da hoće.  Kao što bi bilo glupo kada bi neko Bečkoj filharmoniji hteo da pokaže kako se svira bečki valcer. A to da orkestar u svakodnevnom radu, ipak treba vaspitavati – to je jasno“, kaže Mazur.
 

Politička strana priče

Jasno izražavanje ličnog stava odlikuje Mazura ne samo kao muzičara već i kao društveno i političko biće. Kao dirigent u Lajpcigu on se sedamdesetih godina zamerio vlastima, izvodeći kompozicije Dmitirja Šostakoviča, uprkos tome što su one bile zabranjene u celom takozvanom istočnom bloku, pogotovu u Sovjetskom savezu. A u jesen 1989. u poslednjim danima DDR-a, kada je broj učesnika u demonstracijama sve više rastao i kada je 9. oktobra vlast pretila da se s njima obračuna sa više od 8.000 teško naoružanih vojnika, Kurt Mazur je bio koautor apela „Ne nasilju“ koji je pročitao i koji se svakih dvadeset minuta preko zvučnika čuo na ulicama: „Naša zajednička briga i odgovornost, danas su nas spojili. Razvoj situacije u našem gradu nas pogađa i mi tražimo rešenje. Molimo vas da ostanete mirni, kako bi bio moguć miran dijalog.“

Dogodilo se neverovatno: Naoružana vojska i policija su se povukle.

Blistava karijera

Pad zida označio je za Kurta Mazura početak vrtoglave međunarodne karijere. On ne samo da je bio jedan od najtraženijih gostujućih dirigenta širom sveta, već je bio i šef-dirigent velikih orkestara: Početkom 1990-ih kao naslednik Artura Toskaninija i Leonarda Bernštajna preuzeo je Njujoršku filharmoniju, 2000. postaje dirigent Londonske filharmonije i 2002. muzički direktor u državnom orkestru Francuske u Parizu. Kurt Mazur i danas kao vrhunski pedagog stvara nove generacije dirigenata, a ne odustaje ni od javnih nastupa, mada mu je zdravlje narušeno i mada, da podsetimo – danas slavi svoj 85. rođendan. Jer, kako je Mazur jednom rekao, bez muzike ne može – „ona je za njega kao vazduh koji diše“.

Autori: Marita Berg / Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rjević