Reklama i u školskoj nastavi

"Plaćati stanarinu ili kupiti stan - šta želim jednog dana?" To je tema brošure za učenike od 8. do 10. razreda. U njoj školarci mogu da saznaju kako da "finansiraju snove o svoja četiri zida". Doduše, u jednoj rečenici se upozorava da "nema uvek tačnog ili netačnog odgovora" i da takva odluka "zavisi od sopstvenih potreba i životnih planova". Ali već nekoliko rečenica dalje učenicima se predočava "emocionalna vrednost" sopstvena četiri zida i da će, ako plaćaju stanarinu, do svoje 83. godine vlasniku platiti ogromne iznose. Zato se objašnjava namenska stambena štednja i prikazuje "imetak" koji će tako imati kad budu odlazili u penziju.

Naravno da nema detalja o uobičajenim stambenim kreditima gde je onda banka praktično vlasnik nekretnine, sve dok se ne plati i zadnji cent kredita. Tačno je da će onaj ko živi pod kiriju platiti imetak vlasniku stana, ali je isto tako točno i da će onaj ko je uzeo kridt za kupovinu stana zbog kamata i kamata na kamate i ako je nepovoljno određena otplata glavnice, isti takav imetak platiti - banci. To ne piše nigde jer je izdavač te brošure Udruženje privatnih stambenih štedionica. Naravno da ni to ne piše.

"Što su mlađi, to će lakše prihvatiti propagandne poruke"

To je samo jedan primer kako preduzeća lansiraju svoje sadržaje u nemačke škole. Često su to teme koje su i prosvetnim radnicima korisne kao radni materijal, ali često se prosto koristi prilika za reklamu.16 od 20 najvećih nemačkih firmi nude i takav "nastavni materijal" ili se na drugi način obraćaju tom uzrastu, konstatovali su u jednom istraživanju na univerzitetu u Augsburgu: "Firme žele da vežu učenike za neki proizvod ili da ih privole na neki pogled na svet", objašnjava Feliks Kamela iz organizacije Lobby Control. "Što pre to rade, tim je veća verovatnoća da će uspeti."

Mnoge firme se zato obraćaju i najmlađim učenicima osnovnih škola sa tendencioznim materijalima ili čak otvorenom reklamom. "Dođi da zajedno pečemo kolače" - tako glasi nastavna jedinica koju preko interneta nudi nemački prehrambeni koncern Dr. Oetker. U knjižici recepta uvek su potrebni i sastojci koje proizvodi ova firma, a tu je i "test": kad je taj koncern izumeo prašak za pecivo. Štaviše, koncern nudi na internetu i izlete u "Svet Dr. ..." gde se može eksperimentisati sa praškom za pecivo.

Neke firme su čak spremne da svoje "stručnjake" pošalju u školske razrede. Tako učenici mogu nešto naučiti i o pitanju životnog osiguranja i ulaganja novca, od ljudi koji rade za poznate firmesavetničke firme (Allianz, McKinsey). Koliko je objektivno to što deca uče, to je drugo pitanje...

Nije nastava nego "komunikacija"

A tu su onda i otvoreni oblici reklama kad neki koncern pokloni školskom sportskom klubu majice sa reklamom koncerna kao što čine na primer proizvođač čipsa Funny-Frisch, ali i Volkswagen. I na ne kraju, gotovo da nema koncerna koji na svojim web sajtovima ne nudi nešto i za najmlađe, često neku igricu koja je vezana za njihov proizvod.

Pitanje obrazovanja je u Nemačkoj u nadležnosti pojedinih saveznih država, ali u većini njih je svaka reklama u školi zakonom zabranjena. Zato koncerni te svoje sadržaje nude kao "komunikaciju u obrazovanju", a učitelj ima slobodu izbora koje će materijale koristiti u nastavi kako bi učenici savladali školsko gradivo.

Mnogi roditelji smatraju da se prelaze granice: "Kao otac, želim da moje dete bude obrazovano koliko je moguće objektivno kako bi kasnije mogalo samo da donosi odluke", kaže Volfgang Pabel iz nemačkog Udruženja roditelja školske dece. "Škole i učitelji moraju proveriti odakle dolazi nastavni materijal i u čijem je interesu pisan. A ako to nije jasno, onda to nema šta da traži u učionici."

To je odgovornost koje su svesni mnogi prosvetni radnici. I oni su veoma nepovjerljivi prema tim "nastavnim materijalima" koje nude koncerni i poduzeća, a to je pokazalo i anketa.

Ali kad se postavi neko specifično pitanje, na primer o penzijskom osiguranju, proizvodnji hrane ili samo ugovoru za mobilni, često nemaju nikakvog izbora. Retko koji udžbenik pokriva tu tematiku. Ali, čak i ako nađu neki materijal koji zastupa problematične interese, nemaju kome da se požale: takva institucija u Nemačkoj još uvek ne postoji.