Na pomolu nova istraga “Nemačke jeseni”?

Nemačka jesen počela je u proleće 1977, sedmog aprila. Državni tužilac Zigfrid Bubak je na putu u svoju kancelariju u Karlsrueu. Nalazi se na suvozačkom sedištu svog službenog automobila, pored njega je vozač, Volfgang Gebel, na zadnjem sedištu Georg Virster, šef službe prevoza državnog tužilaštva. Pre jednim semaforom «Mercedes» se zaustavlja a pored njega motorcikl na kome su dva muškarca sa kacigama maslinaste boje. Direktno sa sedišta, jedan od njih dvojice iz automatskog pištolja ispaljuje petnaest hitaca u «Mercedesa» u kome sva tri lica ginu.

Šest dan kasnije, komemoracija u znak nacionalne žalosti održava se u gradskoj evangelističkoj crkvi u Karlsrueu. Tadašnji kancelar Helmut Šmit drži govor u kome, između ostalog, kaže: «Žalimo za Zigfridom Bubakom (...). Sa nama žale svi koji nisu spremni da pređu preko ovog ubistva kako bi se vratili svakodnevici»

Frakcija crvene armije je preuzela odgovornost za ubistvo. Glavni državni tužilac je za RAF bio posebno važan cilj kao najviši sistemski borac protiv terora.

Okolnosti napada do danas nisu sasvim razjašnjene. Kasnije su, između ostalih, kao predvodnici «odreda smrti» osuđeni Kristijan Klar i Brigite Monhaupt. Oni su organizovali i koordinisali i druge napade «godine terora» 1977. U julu ubistvo bankara Jirgena Pontoa, a 5. septembra otmicu predsednika Udruženja poslodavaca, Hans-Martina Šlajera, za koga su tražili da se iz zatvora puste na slobodu njihovi saborci koji su se nalazili u zatvoru. Šlajer je RAF-u upao u oči kao bivši nacista i esesovac koji je posle rata relativno brzo napredovao u službi nove nemačke države, te kao primer da ta država, kako su smatrali, nije promenila svoju fašističku suštinu.

Šmitova vlada je ostala tvrda – odbivši svaku mogućnost pregovaranja sa teroristima. Umesto toga, počela je velika potera za otmičarima, policija je upadala u stanove i pretraživala ih, zakoni su pooštravani, čak se javno diskutovalo i o smrtnoj kazni za teroriste.

Ali RAF je državu i dalje držao pod pritiskom. U oktobru iste godine, palestinski saborci RAF-a su na Majorki oteli avion «Lufthanze» sa 87 putnika. Posle haotičnog leta, avion je sleteo na aerodrom u Mogadišu u Somaliji. Tamo je odred nemačkih specijalaca izvršio juriš na letilicu i okončao otmicu.

Kada su utamničene vođe RAF-a Andreas Bader, Gudrun Enslin i Jan-Karl Raspe saznali da otmica nije uspela, u svojim ćelijama u štutgartskom zatvoru Štamhajmu su izvršili samoubistva. Dan kasnije, RAF je objavio da je ubijen predsednik poslodavaca Hans Martin Šlajer.

30 godina posle «Nemačke jeseni» tema je aktuelnija nego ikad. RAF je još 1998. objavio da prestaje da postoji. Troje bivših članova ove organizacije je još u zatvoru. Brigite Mohnaupt je u martu prevremeno puštena iz zatvora. Kristijan Klar je nemačkom predsedniku podneo zahtev za pomilovanjem. Javnost sa velikim interesovanjem prati i šta o tome kaže Mihael Bubak, sin ubijenog državnog tužioca. Pre nekoliko nedelja on je za radio «Dojčlandfunk» izjavio da je zaprepašćen time što se razmatra pomilovanje Kristijana Klara – jer još uvek nije jasno da li je Klar ubio njegovog oca. Sada Bubak prenosi da nema više dilema u pogledu Kristijana Klara jer je saznao da je u njegovog oca pucao Štefan Višnjevski, što je informacija koju je navodno dobio od Petera Jirgena Boka, člana RAF-a koji je učestvovao u otmici Hans-Martina Šlajera. Tako je otvoren put lakšem razmatranju Klarove molbe za prevremenim puštanjem na slobodu.

No, ovo saznanje sada pokreće druga pitanja: ako je ubica Bubaka bio Višnjevski, zašto su vlasti u zatvoru zbog tog ubistva držale Knuta Folkersa, o kome se još 1990. prema pisanju nedeljnika «Špigel» znalo da u vreme Bubakovog ubistva nije ni bio u Nemačkoj? Sada političari svih partija zahtevaju da se čitav slučaj ponovo istraži. Oni smatraju da su Služba zaštite ustvanog poretka i Savezni kriminalistički ured morali poći tragom «Špigelovih» informacija i da je reč o nedopustivom nehatu. Naredni dani i nedelje će tek doneti početak novog raspleta «Nemačke jeseni».