Nafta i dalje kulja – ko će to da plati?

Nevladine organizacije, međutim, strahuju da će na kraju ljudi i živi svet na obalama platiti cenu za naftnu katastrofu. Sindi Bakster, portparolka Grinpisa, kaže da su ranija iskustva pokazala da naftni koncerni uspešno prebacuju troškove na druge. Kao primer navodi havariju tankera „Valdes“ firme Ekson 1989. koji je naleteo na greben na jugu Aljaske, pri čemu se u more izlilo oko 40.000 tona nafte. Sudski proces za isplatu odštete trajao je 19 godina.

„Ekson je toliko odugovlačio sa procesom, da je mnogo ljudi koji su čekali na odštetu u međuvremenu umrlo – među njima i zaposleni koji su radili na sanaciji katastrofe, i koji su korišćenjem hemikalija za ‘ispiranje’ mora oboleli.“

Iste hemikalije koriste se i sada, a pre svih koreksit. Tone tog sredstva za razgradnju nafte koriste se u Meksičkom zalivu. Inače o štetnosti hemikalije se naveliko govori, a njeno korišćenje je zabranjeno u Velikoj Britaniji.

BP gleda svoj interes

Imidž BP-a i drugih naftnih koncerna jeste loš – tokom katastrofa najradije se ćutalo o posledicama. Ni sada se ne zna koliko se dnevno nafte izlije u more, niti gde se izliva. Stručnjaci smatraju da bi naftu mogla ući u golfsku struju i stići do obala Norveške.

„Smatram da se BP pre svega koncentriše da ne izgubi mnogo nafte, a ne vodi brigu o ograničenju odštete. Zato je mnogo ljudi izgubilo poverenje. Administracija bivšeg predsednika Buša je ograničila kazne naftnih koncerna u slučaju nesreće. Za to ćemo sada mi platiti cenu. Najverovatnije će BP reći: ‘Mi odgovaramo do te sume, ni cent povrh toga’“, kaže Dejvid Kedman, predsednik globalne mreže Gradovi i opštine za dugoročan razvoj.

Prema američkom zakonu, najviša granica za odštetu privatnih lica jeste 75 miliona dolara. Za ljude u Meksičkom zalivu postavlja se pitanje da li će 20 godina morati da čekaju na ispunjenje njihovih zahteva, kao što su ljudi čekali u Aljasci posle havarije tankera „Valdes“.

Autori: Hele Jepesen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Nemanja Rujević